KOČA POPOVIĆ – NAJPOPULARNIJI PARTIZANSKI KOMANDANT

Piše: Gojko Berić (1989.)

https://www.youtube.com/watch?t=16&v=v65ABA2VCgQ

TITO_I_KOČA_POPOVIĆ

Dva ratna druga: Josip Broz Tito i Koča Popović

Osamnaestog oktobra 1972. Koča Popović, legendarni komandant Prve proleterske, intelektualac i diplomata sastao se sa Titom u Belom dvoru da bi podnio ostavku na položaj člana Predsjedništva SFRJ. Bio je to njihov posljednji susret “sentimentalno prisan, kao da se ništa posebno ne događa”. A kraj je bio onakav kakav su obojica očekivali.

Tito: “Zar zbilja moraš da odeš?“

Koča: “Odlučio sam.“

Stegli su jedan drugom ruku poslije više od tri decenije bliske saradnje.

William Bill Deakin, zamjenik šefa britanske vojne misije pri Vrhovnom štabu, koautor Churchillovih memoara, bio je impresioniran komandantom koji je izveo najveći podvig u toku Narodnooslobodilačkog rata, čak više nego Titom. Deakin je o Koči napisao: “Popović je bio intelektualac, vojnik izvanredne darovitosti, što je možda bilo i tuđe njegovoj unutrašnjoj prirodi. Kao komandant Prve proleterske divizije, svojim sigurnim instinktom i munjevitim shvatanjem situacije, Koča Popović je odjednom osjetio slabu tačku u obruču njemačkog okruženja sjeverno od Sutjeske i neposredno je doprinio našem spašavanju… Popović je bio usamljeni vuk, samotan čovjek, s rijetkim trenucima neopreznosti. Imao je primjese vojnog genija i mržnje prema ratu.”

Koča Popović je rođen u Beogradu 1908. kao sin bogatog bankara. Školovao se u dominikanskom internatu u Lozani, a studirao filozofiju u Parizu, na Sorboni, gdje se kretao u nadrealističkim krugovima, u ljevičarskom svijetu pjesnika, književnika i umjetnika. U španskom građanskom ratu stekao je čin artiljerijskog kapetana Republikanske vojske. Bio je najpopularniji partizanski komandant, drukčiji od svih ljudi iz Titovog najužeg okruženja. Stari partizan i pjesnik Vladimir Nazor rekao je za njega: “Koča je čudo među nama.” Poslije rata je bio načelnik Generalštaba, ministar inostranih poslova, potpredsjednik Republike i član Predsjedništva SFRJ. Koča Popović je, svakako, jedna od najmarkantnijih ličnosti Titovog doba. Umro je u Beogradu 20. oktobra 1992., na dan oslobođenja glavnog grada nekadašnje države. Po sopstvenoj želji, kremiran je i sahranjen bez ikakvih počasti, govora, vijenaca i okupljanja. Koča je sa gnušanjem gledao na bujanje srpskog nacionalizma.

U svom dnevniku je zapisao: “Bašibozluk, bagra i brabonjci ustali da obnove Dušanovo carstvo. Srbi su samo protiv onoga ko bi hteo da ih makar malo opameti, a oduševljeno kliču svakome ko ih još više zaglupljuje, unazađuje i unesrećuje. Žalosno je što su Srbi u civilizacijskom i kulturnom pogledu ostali na nivou na kome su bili pre sto godina. Oni nisu u sukobu sa svetom, već sa samima sobom, vraćajući se na šajkaču i opanak iz kojih su jedva izašli. Bio sam i ostao Srbin, ali nisam bolesna zadribanda i Srbenda. Takvi su izdali i osramotili srpski narod i narugali se njegovoj stvarnoj istoriji.”

Velikosrpski nacionalisti nisu mu ostali dužni. Miloševićevi mediji optužili su ga za izdaju nacionalnih interesa. Njihov gnjev bio je sublimiran u naslovu jednog novinskog teksta, koji je glasio: Sunovrat legende. Sedmog marta 1989., nešto iza 11 sati, pozvonio sam na vrata Kočinog dubrovačkog stana u Koločepskoj 9, na Pločama. Koča je sjedio u nevelikoj prostoriji, za malim stolom do zida, sa ćebetom prebačenim preko nogu. Potom smo obojica sjeli za veći stol. “Opet hoćete da me cedite“, rekao je i ponudio me pićem. Zamolio sam kafu, a on je od domaćice, sredovječne žene iz Slavonije, zatražio čašicu lozovače. “Šta ste hteli da me pitate?“

Bili ste dvanaest godina na čelu jugoslovenske diplomatije. Kako ste podnosili „kreativnu neposlušnost“ nekih ambasadora?

„Ne bih to nazvao vidom neposlušnosti, nego plodnom saradnjom. Morao sam da imam razumevanja za tu stranu diplomatske aktivnosti. Kreativnost je preduslov za svaki uspešan rad. Poštovao sam mišljenje svojih tada potčinjenih i bio sam spreman da im dam za pravo kad su bili u pravu.

Neki Vaši saradnici kažu da im je bilo teško s Vama. Vejvoda mi je jednom rekao: „Koča je umio da bude opasan ako je neko bio glup.“

Ako je njima bilo teško sa mnom, znači da je meni bilo lako s njima. Da im nije bilo lako sa mnom, to mogu razumeti, jer sam bio oštar i brz. Po prirodi sam i strog i srdačan. To sam pokupio u vojsci. Ali, mislim da je i tada i posle između nas postojalo obostrano poštovanje. Tada se ambasadori nisu birali po ključu. Zato smo u moje vreme imali kvalitet. Ja sam u resoru inostranih poslova imao 70 posto Hrvata. Meni nije bilo važno što su oni Hrvati, niti njima što sam ja Srbin. Otišao sam s te funkcije kad je taj posao postao rutinski i kad više nisam mogao podneti Rankovićevu potrebu da kontroliše i taj resor. Osim toga, smatrao sam da trebaju doći mlađi ljudi, da ustupim mesto mlađima. I došli su posle mene pametni ljudi, Marko Nikezić, a kasnije Mirko Tepavac, moj pomoćnik. Tito ih je kasnije obojicu neopravdano smenio, kao liberale. I mene je smatrao liberalom i prozapadnim čovekom, ali mene nije stigao da smeni, jer sam otišao sam. Vi znate da sam ja rođeni Beograđanin, ali nisam velikosrbin. Ja sam kosmopolita. Kad se 1971. nije moglo pisati Jugoslaven, ja sam u rubrici nacionalnost napisao: Srbin po rođenju. Ovo što se sada dešava u Srbiji nije mi nimalo simpatično. To je jedan uzak, veoma opasan nacionalistički program. Milošević je običan bankarski pacov, zbog njega će biti krvi do kolena.

A kako ste se kao „brz“ i „oštar“ ophodili sa stranim državnicima?

Početkom pedesetih godina išao sam u Washington radi nabavke američkog oružja. Dobili smo ga u ogromnim količinama. Na povratku sam svratio u London da Churchilleu predam jednu Titovu poruku. Iznenadio sam se kad me je primio u pidžami. Ležao je s čašom viskija u ruci. U jednom trenutku me upitao na lošem francuskom: “Gospodine Popoviću, Vi sve znate o Rusima. Koliko Rusi imaju atomskih bombi?” Odgovorio sam mu: Ne znam tačan broj, ali znam da imaju jednu više od Zapada. Nakon normalizacije odnosa sa Sovjetskim Savezom, predvodio sam jednu našu delegaciju koja je išla u zvaničnu posetu Moskvi. Rukovao sam se sa Hruščovom i predstavio se: Znate, ja sam onaj zapadni čovek. Lukavi Hruščov se nije dao zbuniti: “Znamo mi dobro ko si ti”, uzvratio je uz osmeh. Kad sam razgovarao sa Kennedyjem, on me je, čim smo seli, upitao: “Gospodine ministre, imate li vi komunisti odgovore na sva pitanja?” Odgovorio sam mu: A imate li vi katolici odgovore na sva pitanja? Kennedy se na to dugo smejao. I razgovor je onda potekao normalno. Uvek sam se ponašao onako kako su se drugi ponašali prema meni. 

Rat u Španiji i partizanima doživjeli ste kao najdublje ljudsko iskustvo. Takav se utisak stiče iz Vaše nedavno objavljene knjige „Beleške uz ratovanje“.

Ja to nikada nisam tvrdio.

Napisali ste: “Glavno mi je u životu Prva proleterska…“ Kao da je period komandovanja tom brigadom bio najvažniji i najčistiji u Vašem životu.

Šta mogu, tako je bilo. Ja sam gurnut u rat. Mrzeo sam rat. Bill Deakin me je prilično tačno opisao. Ima to u mojim Beleškama uz ratovanje. Mi smo svi bili malo udareni. Bili smo avanturisti. Da nismo, zar bi udarili na Nemce? Među partizanima sam važio za nepobedivog komandanta. Ali, nisam samo pobeđivao. Trpeo sam i poraze, i to teške, kao 1942. Na Gatu u Hercegovini. Beleške sam pisao da bih se oslobodio od neprekidnog zamora i napora ratovanja. Pisao sam ih više na francuskom nego na srpskom, ali i na nemačkom i španskom. Tada sam još bio mlad, zatucani komunista. Ima u njima grešaka, preterivanja, ocena koje vreme nije potvrdilo. Ali ja sam zahtevao da se tako sve objavi.

Vi ste stekli auru nepobedivog partizanskog komandanta. Kakvo mišljenje imate o Titu kao vojskovođi?

Ne volim da se tako teška reč kao što je “legenda” veže uz moje ime. Prvoj proleterskoj sam zabranio da peva pesme o meni. Verujem da sam bio dobar komandant, ali Tito je bio bolji. On je bio izuzetno obdaren vojskovođa. Kao vrhovni komandant, jedinu ozbiljniju krizu imao je na Sutjesci, u Petoj ofanzivi, kada je postojala opasnost da Vrhovni štab bude uništen. Nema sumnje, Tito je u ratu i posle rata bio nezamenjiv. Setite se njegovog uspešnog razgovora sa Churchillom. Ali, Tito je kasnije postao nešto drugo.

Da li je u partizanima ljubav smatrana nepoželjnom?

U partizanima smo morali prihvatiti asketsku disciplinu. Tito je imao veliku ljubav Davorjanku Paunović. I neki moji komandanti i komesari imali su ljubavnice. Pravio sam se da to ne znam. Svi su mislili da i ja imam ljubavnicu. Nisam imao nikakvu ljubav u partizanima.

Da li revolucija u Jugoslaviji bila neizbježna?

Revolucija je bila neizbežna i neizbežno promašena. Smatrali smo da smo rešili nacionalno pitanje. Nismo ga rešili, nego smo primenili sovjetski model. Mislim da nismo daleko od agonije. Kapitalizam se ne može preskočiti. Nema demokratije bez višepartijskog sistema.

Kako ste doživjeli Titov razlaz sa Staljinom?

Ja sam 1948. bezrezervno stao na stranu jugoslovenskog rukovodstva. Bio sam za doslednu nesvrstanost. Jugoslavija je bila nesvrstana samo te 1948., a pre i posle toga smo jednim okom uvek gledali na Velikog brata. Naša istorijska greška je bila što se nakon razlaza sa Staljinom nismo izdvojili i po društvenom uređenju, što nismo potpuno napustili sovjetski model.

Kavo ste mišljenje imali o Đilasu i Rankoviću?

Čitao sam Đilasove članke koje je objavio u Borbi, krajem 1953. godine. Njegove ocene su bile tačne. Ali, Đilas je bio fantasta, bio je literata i nije umeo da proceni da nije vreme da kaže takve stvari. Rankovića nisam cenio, zato što je bio policajac. Pokazao se kao sposoban kad je pohvatao one ustaše i Dražu Mihailovića, ali se posle i sam pretvorio u policajca. Nije bio kulturan. Sve je kontrolisao. Ministarstvo inostranih poslova je bilo pod njegovom kontrolom, imao je tu svoje ljude. Ranković je bio Titu desna ruka. Sećam se mnogih sastanaka, kad bi došla na red neka važna pitanja, koja je trebalo raspraviti, Tito bi presekao raspravu i rekao: “To će Marko da vidi.” Ne štitim Rankovića, ali uveren sam da on Tita nikada nije prisluškivao, niti je pomišljao da ga zameni. Ako je neko pomišljao da zameni Tita posle njegove smrti, onda je to bio Kardelj. Međutim, Kardelj tu priliku nije dočekao.

Vaš odnos sa Titom prošao je put od bliskosti i međusobnog uvažavanja, do razlaza.

Sa Titom sam bio blizak u ratu i posle rata. U ratu smo bili vrlo bliski. Ali već 1944. Tito više nije bio isti. S njim sam dugo bio na “ti”, a posle sam procenio da je bolje da se u ophođenju s njim vratim na “vi”. To sam učinio kad sam osetio da se međusobno udaljavamo. Sa Titom sam se razišao kad sam zaključio da je on beznadežan zarobljenik marksističko-lenjinističke škole. Laknulo mu je kad se pomirio s Rusima. Video sam da Tito nije više isti, onaj iz prvih godina rata, i da je postao žrtva vlastitog kulta i oreola. Godine i ideologija učinile su svoje. Video sam da Titu, kad je počeo da stari, više nisu bili potrebni ljudi poput mene. Bili su mu potrebni poslušni. Kad je ostario, okružio se poltronima. Naravno da je ostao sam. Ja mu se nisam udvarao, nisam mu kadio. Zato me je i uvažavao, jer sam bio vredan po sebi, a ne po izlivima poltronstva. Pošto sam video kuda stvari idu, dao sam ostavku na sve funkcije, a posle nekoliko godina prestao sam biti član Partije. Moja generacija je predugo bila na vlasti, sa masom grešaka i promašaja, koji su uglavnom bili uslovljeni ideološkim opredelenjem. Bilo bi bolje da je i Tito ranije otišao sa političke scene. To bi bilo bolje i za njega i za Jugoslaviju.

Kako objašnjavate Titovu ravnodušnost prema političkoj eliminaciji niza značajnih ljudi?

Vlast uništava svaku osećajnost. A Tito je imao preveliku vlast. Starost i nezajažljiva želja za vlašću učinili su ga surovim i bezdušnim.

Da li ste uvijek vjerovali u svrsishodnost onog što ste radili?

Mnogi su me pitali zašto sam bio komunista. Bio sam ono što sam hteo da budem. Ne bih radio kad ne bih verovao u svrsishodnost onog što radim, ali nisam bio pretplaćen na ispravnost svega što sam činio. Grešio sam u ratu. Uskoro će izaći iz štampe knjiga Aleksandra Nenadovića „Razgovori sa Kočom“. Ona je moj politički testament, moj oproštaj sa svetom. Smatram da sam častan i pošten čovek i zato sam mogao da kažem to što sam rekao.

* * *

Damjan Pavlica

Тако је говорио Коча Поповић

Коча Поповић је један од српских и људских великана које изнимно ценим и поштујем.

Рођени Београђанин, Константин Коча Поповић је завршио официрску школу у Сарајеву, а потом дипломирао филозофију на Сорбони, у Паризу. Између два светска рата писао је песме и био убеђени пацифиста.

Коча Поповић у Паризу 30-тих година

Коча Поповић у Паризу 30-тих година

Након Хитлеровог успона, пацифистичка позиција се показала беспомоћном. Чувени филозоф и пацифиста Бертранд Расел тада је закључио да је потребно супротставити се фашизму и да “рат није најгоре од могућих зала”. Слично је писао и Алберт Ајнштајн: “Мрзим све армије и сваку врсту насиља, али сам чврсто уверен да у овом тренутку ова мрска оружја нуде једину ефикасну заштиту.”

Коча Поповић је, попут многих других европских интелектуалаца, 1937. отишао да се бори против фашизма у Шпанији, где је генерал Франко уз помоћ Трећег Рајха и фашистичке Италије покушавао да преузме власт. Коча је стекао чин поручника Шпанске републиканске армије, поставши командант артиљеријског дивизиона. Нажалост, нису успели да зауставе фашизам у Шпанији.

1941. године, фашистичке силе су са свих страна провалиле и у нашу земљу. Регуларна војска је за свега неколико дана прегажена. Коча Поповић је био један од официра Југословенске војске који је избегао заробљавање и наставио да се бори. На самом почетку српског устанка, Коча је био командант космајских партизана. Против космајских партизана, у непосредној близини Београда, почетком августа 1941. године је предузета прва антигерилска операција Вермахта у окупираној Југославији. Крајем године, Коча је постао командант Прве пролетерске бригаде, елитне партизанске јединице. Крајем 1942. је постављен за команданта дивизије. Јуна 1943. спасао је Народноослободилачку војску Југославије самоиницијативним пробојем из осовинског обруча на Сутјесци, због чега умало није смењен. До краја рата доказао се као један од најбољих српских војсковођа и стекао чин генерала.

Након рата је био начелник Генералштаба ЈНА, шеф југословенске дипломатије и потпредседник СФРЈ. Седамдесетих година се повукао из политичкога живота услед чистке “либерала” у Србији. Кочини цитати представљају огледало југословенског 20. века из перспективе српског левичара и филозофа.

Шпански грађански рат

Koca_Spanija_1937

Коча Поповић, поручник републиканске армије, осматра положај непријатеља

ПОДВРЋИ КЊИГЕ ИСПИТУ ШПАНИЈЕ

“Свидело би ми се да подвргнем књиге испиту данашње Шпаније, да буду овде читане. Ово није апотеоза рату, далеко од тога. То је провера на најосетљивој, најоштријој тачки опште савремене Европе.”

О ШПАНСКИМ АНАРХИСТИМА

“Првих дана генералске побуне, анархисти су направили чуда, сваки у своје име, као анархиста, и са вером у себе која није одговарала њиховим могућностима, али заиста презирући смрт.”

Други светски рат

borci-sutjeska

Борци прве пролетерске уочи пробоја на Сутјесци, јуна 1943.

НАДЉУДСКОМ СНАГОМ ПРОТИВ МЕХАНИЗАЦИЈЕ

“Никаква моторизација не може се мерити са натчовечанском снагом и плодовима наших напора. Сваки минут неспавања, сваки дах, свака кап крви, сваки откуцај срца, чак сваки последњи дах и тежина тела умрлог од изнемоглости да се осетити, испољава се у резултату, закључку, у завршном рачуну.”

СТИД ПРЕД НАШИМ ЈУНАЦИМА

“Кад причају наши јунаци, увек се мало постидим. Ја сам им, ето, старешина. Да ли бих био раван њима у јунаштву, да сам с њима, стално у првој линији”

ДИВИО САМ СЕ ХРАБРОСТИ ПРОЛЕТЕРА

“Непрекидно сам се дивио спокојној храбрости пролетера. Ефикасност без немира и ужурбаности, самоуверење без хвалисавости, одлучност и упорност у извршавању задатака, без вике, једна стална прибраност и у најтежим ситуацијама. Све се то испољавало и избијало у непрекидним борбама са непријатељем. Мање смо се одмарали — били тврђи и свежији; слабије се хранили —- били жилавији; слабије наоружани — убојитији; без моторизације — бржи. Скупља је била свака наша смрт, наше је дисање имало друкчију, посебну вредност. Као да су се све наше муке, напори и тешкоће згушњавали у убојит пркос, као да су се преокретали у нашу предност.”

У РАТУ СНАГА ЖИВАЦА ОДЛУЧУЈЕ

“Трудио сам се, у сваком случају, да смирим борце, да им повратим самопоуздање. У борби је то најважније, снага живаца одлучује. Такве психолошке интервенције могу у рату бити ефикасније и од најразорније пуцњаве.”

КО ЋЕ ОПИСАТИ БОРБЕ КРАЈИШНИКА?

“Ко ће умети замислити, описати како је 3. крајишка недељу дана водила борбу, тучена артиљеријом и притискивана тенковима — наслоњена на пусте, хладне падине Цинцара и Малована?”

Тито и Коча на слободној територији у околини Дрвара 1943.

Тито и Коча на слободној територији у околини Дрвара

О СЛУГАМА ОКУПАТОРА

“Дубоко испред Немаца, наилазили смо на четнике, домобране, усташе, итд., и заиста, споља посматрајући, изгледало је да се не бијемо против окупатора, него једино »међу собом«. Ствар се, међутим, расветљава чим се увиди основна чињеница: да су све те групе биле активни делови окупаторске војске.”

“Свакоме ко уме да мисли и види — даље од свог носа и кућног прага — мора бити јасно да би без његових слугу — четника и усташа, положај окупатора већ сада био неодржив — и неиздржив.”

О ЧЕТНИЧКОЈ ХРАБРОСТИ

“Ратнички спољни изглед сразмеран кукавичлуку, терминологија и симболи (мртвачка глава) такође. Откуда би четник могао бити храбар, када основа и основна побуда њиховог става и опредељења: кукавичлук, признање немоћи пред снагом окупатора.”

“Хоће ли четници, вође, у последњем тренутку, окренути оружје против Немаца? Ипак изгледа да неће моћи. То би могли учинити само ако би немачка војска била претходно потпуно разбијена, дословно разбијена, растерана. Поред тих материјалних услова за преокрет исто тако мало има и »политичких«: издајство је постало права садржина те политике, основнија од целе суперструктуре, од свих комбинација »кад дође време«.”

Koča_na_konju

Коча Поповић поново у Србији, 1. септембра 1944.

НЕ ГАРАНТУЈЕМО МИР И СПОКОЈСТВО

“Ми не гарантујемо мир и спокојство, већ доносимо доследно и до краја пооштрену борбу против свих народних непријатеља; а таква борба, уз учешће свих — способних да се боре, управо је једина трајна и сигурна гаранција за брзо постизање победе и трајног мира.”

БРАТСТВО МЕЂУ НАШИМ НАРОДИМА

“Колико смо морали имати принципијелности да бисмо, још онда, усред међусобног клања Срба и муслимана, проповедали братство међу нашим народима. И то што смо говорили тада — и сада говоримо, спроводимо, непобедиво.”

ДОСЛЕДНА ПОЛИТИЧКА ЛИНИЈА

“Оно што смо постигли, постигли доследном и правилном политичком линијом; никоме од наших нових субораца нећемо дозволити да ту линију, просту и широку, унакази и окаља.”

ВИШИ ОФИЦИРИ СУ ЗАКАЗАЛИ

“Ретко се који од професионалних, нарочито виших официра, показао способан за оперативног команданта.”

УМЕЋЕМО ДА СТВОРИМО УЗОРНУ ДРЖАВУ

“Кажем једно. Када смо умели, под овако страховито тешким условима, створити овакву војску, умећемо да створимо и државу, узорну.”

“Кад буде готов рат, сигурно ћемо нагло остарити.”

Период СФРЈ

Koca-prima-odlikovanje-od-Hajla-Selasija

Константин Поповић, шеф југословенске дипломатије, и етипски цар Хајле Селасије

СВИ СУ ДРЖАВНИЦИ ХВАТАЛИ БЕЛЕШКЕ

“Са Титом сам био код 290 шефова држава, влада или суверена, 289 су водили белешке, шта Тито говори. Једино Черчил није држао оловку у рукама.”

ЈА САМ СЕ ЗАЛАГАО ЗА НЕСВРСТАНОСТ

“Уосталом, ја сам се залагао да и у нашим званичним документима буде прихваћен термин »несврставање« уместо тада практикованих, за мене недовољно адекватних, релативно пасивних израза као што су »ванблоковска политика« или »невезаност« и »неангажованост«. Сматрао сам да термин несврстаност тачно изражава оно што желимо да постигнемо, дакле суштину те политике јер утврђује подједнако непристајање на подређивање било коме, Западу или Истоку.”

“ЧИСТКА ЛИБЕРАЛА” ЈЕ БИЛА ДВОРСКИ УДАР

“После онога што је учињено са Србима (српских руководством) постало ми је јасније шта се догађа и куда идемо јер је то, по мојој оцени, била једна врста дворског, државног удара. Оценио сам то као заверенички обрачун с легитимним заступницима демократске оријентације у Савезу комуниста, у Србији и у Југославији.”

ИМАО САМ СРЕЋУ ДА ПОСТАНЕМ НИКО

“За разлику од оних припадника моје генерације ратника и послератних функционера којима је власт била први, ако не и једини циљ а варљиви сјај функције малтене једина политичка и уопште мисаона преокупација, за себе бих могао рећи и ово: имао сам срећу да, кад се остајањем у форумима и хијерархији више ништа није могло учинити, постанем »нико«. То ме је одржало…”

“Наша генерација није могла да уради више, ми смо урадили максимум.”

Коча Поповић као шеф утицајне југословенске делегације на заседању Генералне скупштине Уједињених Нација.

Коча Поповић као шеф утицајне југословенске делегације на заседању Генералне скупштине Уједињених Нација

Године распада

АЛБАНЦИ СУ НАМ ДРЖАВЉАНИ, НЕ ПОДАНИЦИ

“Албанци могу бити држављани Југославије, али не могу бити српски поданици.”

НАЦИОНАЛИЗАМ ЈЕ НАЈНИЖИ ОБЛИК СВЕСТИ

“Ја сам против сваког национализма, јер је национализам најнижи облик друштвене свести.”

МИЛОШЕВИЋЕВ МИТИНГ ИСТИНЕ ЈЕ ЛАЖ

“Нечија једнонационална “истина”, самим тим што је таква, не може бити истина. Она сузбија разборитост слободних грађана.”

БИО САМ И ОСТАО СРБИН, АЛИ НЕ ЗАДРИБАНДА И СРБЕНДА

“Башибозлук, багра и брабоњци устали да обнове Душаново царство. Срби су само против онога ко би хтео да их макар мало опамети, а одушевљено кличу свакоме ко их још више заглупљује, уназађује и унесрећује. Жалосно је што су Срби у цивилизацијском и културном погледу остали на нивоу на коме су били пре сто година. Они нису у сукобу са светом, већ са самима собом, враћајући се на шајкачу и опанак из којих су једва изашли. Био сам и остао Србин, али нисам болесна задрибанда и Србенда. Такви су издали и осрамотили српски народ и наругали се његовој славној историји.”

МРЖЊА ЈЕ НАША НАЈРАЗОРНИЈА ЖИЦА

“Политика која нас је бацила у националистичка разрачунавања није увезено зло, већ је она наше огледало и наша најразорнија жица.”

ОНИ ТАКО УСМЕРАВАЈУ НАРОД

“Ту не вреди стално се позивати на »народ«. Јер, масован је несумњиво био и погубни »маспок« у Хрватској 70-тих година, као и неки други покрети и инострани, ововековни »режими« који су, срећом, били поражени. Стога не могу да подржим ни оне који данас тако усмеравају било који народ.”

ЈУГОСЛАВИЈА ЈЕ БУДУЋНОСТ

“Будућност југословенства увек сам везивао за демократску еволуцију ове хетерогене заједнице која је, упркос големим разликама, повезана егзистенцијалним заједничким интересима. У таквом, демократском југословенству које подразумева испомагање и толеранцију, видим једину алтернативу затварању и самоубилачком националистичком разрачунавању. Што се мене тиче, људи и народи који живе на овом геополитичком простору могу једино тако да се укључе у савремену, европску и светску цивилизацију.”

Разно

Ђина Лолобридита и друг Коча

Ђина Лолобридита и друг Коча

ОЗБИЉНО СЕ ШАЛИМ

“Свака девојка која је осећала извесну наклоност према мени — није знала да разликује када се шалим, а кад говорим озбиљно.”

ЦРНА ПТИЦА

“Ужас ми лежи у грудима — као црна птица. Ако рашири крила, закукаћу.”

ЧИНИЛО МИ СЕ ДА МЕ ПРЕЦЕЊУЈУ

“Чинило ми се да ме помало прецењују. Не само у том тренутку кад су одлучили да ми повере спољну политику, него уопште: командант Прве пролетерске, начелник Генералштаба, министар. Питао сам се – да ли је то збиља за мене? Двоумљење је, претпостављам, настајало из познавања сопствене природе. Одвајкада сам свему прилазио помало и надреалистички; знао сам да се никад нећу моћи потпуно изменити.”

СВЕ ЋЕ ТО ИСТОРИЈА САМЛЕТИ

“Рачунам да ће историја кроз 40-50 година све то самлети; ствари ће, више или мање, доћи на своје место. Приближно ће се, ваљда, знати без потцењивања, и још важније, прецењивања – ко сам и шта сам био.”

ГЛАВНА СТВАР У ЖИВОТУ

“Главно ми је у животу: I Пролетбригада.”

crtez-na-beleskama

Коча је цртао по својим белешкама у тренуцима досаде (белешка са веома важног састанка Тито-Насер)

Цитате прикупио и приредио за народ Дамјан Павлица

Advertisements

Komentariši

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s