Ratko Božović

PRIJATELJ

Kad sam na­pi­sao is­po­vi­jest o Bo­ni­ju, do­šao sam na ide­ju da po­zo­vem pri­ja­te­lje i lič­no­sti iz jav­nog ži­vo­ta da mi se pri­dru­že svo­jim pri­lo­zi­ma, is­ku­stvom kuč­kar­skim.. Ta­ko je pro­šle go­di­ne i na­sta­la knji­ga „Psi i nji­ho­vi pri­ja­te­lji“ .

Da ne zaboravimo Pr­vo­bit­no za­mi­šlje­na kao knji­ga o Bo­ni­ju okon­ča­na je kao spis o Bo­ni­ju i nje­go­vim dru­ga­ri­ma. Kad sam na­pi­sao is­po­vi­jest o Bo­ni­ju, do­šao sam na ide­ju da po­zo­vem pri­ja­te­lje i lič­no­sti iz jav­nog ži­vo­ta da mi se pri­dru­že svo­jim pri­lo­zi­ma, is­ku­stvom kuč­kar­skim. Po­zvao sam one ko­ji zna­ju da pi­šu i pro­ži­vlje­no osje­ća­ju svi­jet svo­jih lju­bi­ma­ca. O for­mi ka­zi­va­nja i du­ži­ni tek­sta od­lu­či­va­li su sa­mi. Ta­ko je pro­šle go­di­ne i na­sta­la knji­ga „Psi i nji­ho­vi pri­ja­te­lji“. U njoj su bi­le naj­broj­ni­je lič­no­sti iz do­me­na knji­žev­no­sti: Da­vid Al­ba­ha­ri, Mi­li­vo­je Ba­ćo­vić, Fi­lip Da­vid, Vuk Dra­ško­vić, Ve­sna Jan­ko­vić, Zo­ran Jo­va­no­vić, Ma­ri­ja Kne­že­vić, Du­šan Ko­va­če­vić, Ili­ja Mar­ko­vić i Bi­lja­na Sr­blja­no­vić. Nji­ma su se pri­dru­ži­li no­vi­na­ri: Dra­gu­tin P. Gre­go­rić, Du­brav­ka Mar­ko­vić, Ma­ri­ja­na Mi­lo­sa­vlje­vić, Li­di­ja Ob­ra­do­vić, Du­ši­ca Pa­vi­će­vić, Ta­nja Pa­vi­će­vić, Na­da Ra­do­vić i Rad­mi­la Ra­do­sa­vlje­vić. U ovom spi­su na­šli su se tek­sto­vi Ne­de Ar­ne­rić, glu­mi­ce, Anje Dru­lo­vić, re­di­telj­ke, Zo­ra­na Hri­sti­ća, kom­po­zi­to­ra, Sr­đa­na Ka­ra­no­vi­ća, film­skog re­ži­se­ra, i Dra­ga­ne Pe­tro­vić, sli­kar­ke, dr Alek­san­dre Jo­vi­će­vić, dr Smi­lja­na La­zi­na i dr Ne­de To­do­ro­vić, uni­ver­zi­tet­skih pro­fe­so­ra. Bi­li su tu i pri­lo­zi dr Pe­tra Bo­ku­na, psi­hi­ja­tra, aka­de­mi­ka dr Du­ša­na Ko­so­vi­ća, psi­ho­a­na­li­ti­ča­ra i dr Da­ni­je­le Ti­o­sa­vlje­vić – Ma­rić, psi­hi­ja­tri­ce. Kad po­sli­je pro­šlo­go­di­šnjeg Me­đu­na­rod­nog saj­ma knji­ga u Be­o­gra­du vi­še ni­je bi­lo pr­vog iz­da­nja spi­sa „Psi i nji­ho­vi pri­ja­te­lji“ ni u knji­ža­ra­ma ni kod iz­da­va­ča, go­spo­din Žar­ko Či­go­ja, čel­nik „Či­go­ja štam­pe“, pred­lo­žio je da se ob­no­vi iz­da­nje, ko­je su či­ta­o­ci uve­li­ko tra­ži­li. Sa za­do­volj­stvom sam pri­hva­tio pred­log ali ovo­ga pu­ta u no­voj ver­zi­ji i sa no­vim auto­ri­ma, ko­ji bi se, na taj na­čin, sa­mo pri­dru­ži­li svo­jim pret­hod­ni­ci­ma. Ta­ko je i uči­nje­no. Po­sli­je sa­dr­žin­skog i te­mat­skog pro­ši­re­nja, a na­ro­či­to zbog mno­štva ori­gi­nal­nih op­ser­va­ci­ja – bi­la je to no­va tvo­re­vi­na. To je i raz­log što se na­me­tao i no­vi na­slov, uto­li­ko pri­je što je u pret­hod­noj knji­zi ak­ce­nat bio sta­vljen na lju­de–pri­ja­te­lje, a sa­da je pre­te­gla „pa­ra­le­la“ o psi­ma kao pri­ja­te­lji­ma lju­di. U nje­nom no­vom iz­da­nju pi­šu dr Je­le­na Đor­đe­vić i dr Je­le­na Vlaj­ko­vić, pro­fe­sor­ke uni­ver­zi­te­ta, pri­ma­ri­jus dr Zo­ra Bu­la­jić i do­cent dr Ka­ta­ri­na Ilić, lje­kar­ke, An­drej Je­lić Ma­ri­o­kov, pje­snik, Mi­ljen Kre­ka Klja­ko­vić, sce­no­graf, Alek­san­dra Ko­vač, mu­zi­čar­ka, Pe­tar La­lo­vić i Go­ran Pa­ska­lje­vić, re­ži­se­ri, dr Sre­ten Pe­tro­vić, fi­lo­zof, Ve­sna Mar­ja­no­vić, po­li­ti­čar­ka, Ko­lja Mi­lu­no­vić, va­jar, Ne­na Ra­do­sa­vlje­vić i Ivan Rat­ko­vić, ar­hi­tek­te, Mi­na Ra­do­vić, sli­kar­ka, Dra­gan Mi­ho­vić, Ta­ma­ra Spa­ić, Vla­dan Sto­šić i Ve­ri­ca Uro­še­vić, no­vi­na­ri, Ne­boj­ša Spa­ić, knji­žev­nik, i Mi­ro­slav Sre­da­no­vić, di­plo­ma­ta. Po­sli­je ra­stan­ka sa svo­jim du­go­go­di­šnjim mi­lje­ni­kom, afo­ri­sti­čar Ili­ja Mar­ko­vić je umje­sto ša­lji­vog tek­sta u pret­hod­noj knji­zi na­pi­sao no­vi tekst dru­ga­či­jeg usmje­re­nja i zna­če­nja. Po svom na­stan­ku, iz­u­ze­tak su tek­sto­vi knji­žev­ni­ka Želj­ka Mar­ko­vi­ća, ko­ji je svo­ju pri­ču o psu lu­ta­li­ci, pod na­zi­vom Le­gen­da o Di­ja­go­na­li, pr­vi put ob­ja­vio u no­vo­sad­skom Ne­delj­nom Dnev­ni­ku, u svo­joj ko­lum­ni Upo­tre­ba ži­vo­ta. Pri­ču je po­tom uvr­stio u knji­gu Čo­vek ko­ji je pri­pi­to­mio la­stu (No­vi Sad, 2008), a pri­je to­ga je svoj ro­man Brat­stvo mer­mer­nog kr­sta (No­vi Sad, Prom­etej, 2005) po­sve­tio ču­de­snom psu Di­ja­go­na­li. Dir­lji­vu pri­ču o ku­ji Tej­lor iz No­vog Sa­da Mar­ko­vić je, ta­ko­đe, ob­ja­vio u ko­lum­ni Upo­tre­ba ži­vo­ta, a po­tom je uvr­stio u dru­gu knji­gu ci­klu­sa KON­TI­NENT SREM pod na­zi­vom Ki­ša ko­ja je iza­zva­la po­žar (No­vi Sad, 2008). Želj­ku Mar­ko­vi­ću se po­seb­no za­hva­lju­jem što je do­zvo­lio da se ovi tek­sto­vi sa­da na­đu i me­đu ko­ri­ca­ma ove knji­ge. Ra­du­jem se što su se u ovoj knji­zi po­ja­vi­li tek­sto­vi Mi­lje­na Kre­ke Klja­ko­vi­ća, Alek­san­dre Ko­vač i Go­ra­na Pa­ska­lje­vi­ća, ko­ji su stvo­ri­li azi­le za osta­vlje­ne pse i po­sta­li istin­ski za­štit­ni­ci ovih ugro­že­nih stvo­re­nja. Kao i u pret­hod­noj, u ovoj knji­zi, od na­slo­va tek­sto­va do sva­ke ri­je­či, sve je ob­ja­vlje­no ona­ko ka­ko je i na­pi­sa­no. Fo­to­gra­fi­je su, ta­ko­đe, bi­ra­li auto­ri tek­sto­va. Ne­ke od tih fo­to­gra­fi­ja bi­le su u ogra­ni­če­nim mo­guć­no­sti­ma re­pro­duk­ci­je. To im je uma­nji­lo raz­go­vi­jet­nost i su­ge­stiv­nost. U sva­kom slu­ča­ju, da ni­je bi­lo nji­ho­vih dra­go­cje­nih pri­lo­ga ne bi bi­lo ni ove knji­ge. Za­to, na­gla­ša­vam, i po­red to­ga što slo­vim kao autor, i oni su nje­ni auto­ri. Za­hva­lju­ju­ći nji­ma i mo­jim vri­jed­nim sa­rad­ni­ca­ma, Li­di­ji Ob­ra­do­vić i Rad­mi­li Ra­do­sa­vlje­vić, ova knji­ga i po­sto­ji.

Be­o­grad, 7. 2. 2010. Rat­ko Bo­žo­vić

Advertisements

Komentariši

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s