„Kako da znam šta da kažem kad mi niste rekli kako da mislim”

http://forum.aladin.info/topic/1498-svetske-zavere/page__st__20

Britanski premijer Bendžamin Dizraeli (Benjamin Disraeli, 1874-1880) potvrdio je  tvrdnju o kontroli tajnih društava nad istorijskim događanjima, kada je napisao:
„Postoji u Italiji snaga koju mi retko spominjemo u ovom Domu (Parlamentu)… Mislim na tajna društva… Beskorisno je poricati, jer je nemoguće sakriti, da je veliki deo Evrope… o drugim zemljama da i ne govorimo… prekriven mrežom ovih tajnih društava… Koji su njihovi ciljevi? Oni ne žele ustavne vlasti… Oni žele da promene vlasništvo nad zemljištem, da oteraju prethodne vlasnike i da ukinu crkveni sistem.”2
Zapažate da su dva cilja tajnih društava, prema Dizraeliju, potpuno istovetna sa ciljevima organizovanog komunizma: ukidanje privatnog vlasništva i obračun sa „crkvenim sistemom”, odnosno s religijama u svetu. Je li moguće da je takozvani komunizam u stvarnosti oruđe tajnih društava? Da li je realno verovati da komunizam kontrolišu snage koje su iznad njega, poredane u jednoj organizovanoj hijerarhiji?
Današnja verzija istorije kaže da je komunizam svesni rezultat javnih zahteva za promenama u organizaciji društva, obično izražen revolucionarnim dejstvima i zbacivanjem starog sistema. Da li je moguće da su sve revolucije u stvarnosti mahinacije tajnih društava koje teže da komunizuju svet?
Ima ljudi koji veruju da je tako:
„Komunizam nikada nije spontana, ili čak svesna pobuna podjarmljenih masa protiv gospodara koji ih eksploatišu – već sasvim suprotno. On je uvek ljudima nametnut odozgo, od strane moćnika koji žele da svoju moć uvećaju. Celokupno pokretanje na dnu izazvano je, razvijano, finansirano i kontrolisano od strane insajdera3 na vrhu, da bi im donelo način i izgovor za grabljenje još veće moći – uvek pod plaštom zaustavljanja ili sprečavanja ovih revolucionarnih aktivnosti među masama na dnu.”4 Komunizam je maska za nešto dublje. Komunizam nije revolt „siromašnih”, već zavera „bogatih”. Međunarodna zavera ne počinje u Moskvi – već najverovatnije u Njujorku. Ona nije neki idealistički krstaški rat za siromašne i ponižene, već prikriveno grabljenje moći bogatih i arogantnih.
Priča o komunizmu naših dana počinje s tajnim društvom pod nazivom Red iluminata.
O ovoj organizaciji svedočio je „Izveštaj Istražne komisije o obrazovanju države Kalifornije” iz 1953. godine:
„Takozvani moderni komunizam je očigledno ista hipokritska svetska zavera da se uništi civilizacija, koju su otpočeli Iluminati i koja je podigla glavu u našim naseobinama ovde, u kritičnom periodu pre donošenja Ustava.”5
Osvald Špengler (Oswald Spengler) je otišao korak dalje. On je komunizam povezao s novčanim interesima u svetu. Napisao je:
„Ne postoji proleterski, pa čak ni komunistički pokret koji nije radio u interesu novca, u pravcu koji je novac diktirao i u vreme koje je novac dozvoljavao – a u tu činjenicu nisu posumnjali ni najveći idealisti među njihovim vođama.”6
Prema gospojinu Špengleru, čak ni komunistički lideri nisu svesni tajnih delatnosti sopstvenog pokreta. Je li moguće da su Gas Hol (Gus Hall) i Anđela Dejvis (Angela Davis), kandidati Komunističke partije za predsednika i potpredsednika na izborima 1980, koji su zastupali platformu suprotstavljenu „velikim bankama i monopolističkim korporacijama koje kontrolišu ekonomiju”, u stvari iskorišćeni od strane tih istih organizacija kojima se ograničeno suprotstavljaju? Da li je moguče da su bogate banke i monopolističke korporacije naklonjene i da podržavaju komunističku partiju, zato što žele da im se ona suprotstavlja?
Jedna komunistkinja, doktor Bela Dod (Dr. Bella Dood), član Nacionalnog komiteta komunističke partije Sjedinjenih Država, potvrdila je postojanje veze između bogatih „kapitalista” i njene partije. Primetila je da bi svaki put kada Nacionalni komitet nije mogao da postigne dogovor oko neke odluke, jedan od njegovih članova odlazio u Valdorf tauers u Njujorku, gde se susretao sa izvesnom osobom koja je kasnije identifikovana kao Artur Goldsmit (Athur Goldsmith). Doktorka Dod je konstatovala da su odluke koje je donosio gospodin Goldsmit kasnije obavezno potvrđivane od strane Komunističke partije iz Moskve. Ono što je iskreno zaprepastilo doktorku Dod bilo je to što je gospodin Goldsmit bio ne samo član Komunističke partije, već i izuzetno bogati američki „kapitalista”.
Ukoliko su, dakle, pretpostavke prethodnih autora tačne, i ukoliko je komunizam samo front za delovanje tajnih društava, uključujući Iluminate, to istraživače viđenja istorije kao zavere prosto nagoni da prouče poreklo i istoriju ove organizacije.
Iluminati su osnovani 1. maja 1776. od strane Adama Vajshaupta (Adam Weishaupt), jezuite i profesora kanonskog prava na Univerzitetu u Ingolštadu, u Bavarskoj, današnjem delu Nemačke. Postoje izvesni dokazi da je profesor Vajshaupt bio povezan s nekim tajnim društvom i pre nego što je osnovao Iluminate.
Prvi maj, datum osnivanja Iluminata, još uvek se slavi širom komunističkog sveta kao praznik rada, mada perfekcionisti tvrde da se 1. maj slavi zato što je na taj dan 1905. počela revolucija u Rusiji. Ovo, međutim, ne menja stvar: 1. maj 1905. bio je samo godišnjica osnivanja Iluminata.
Vajshauptova organizacija širila se brzo, posebno među „intelektualcima” na njegovom univerzitetu. U stvari, svi profesori, osim dvojice, postali su članovi ovog Reda, u prvih nekoliko godina postojanja.
Osnovna filosofija koja je bila ponuđena budućem članu Iluminata bila je potpuno obrnuta od tradicionalne filosofije kojoj su podučavali Crkva i škola. Nju je sam Vajshaupt sumirao na sledeči način:
„Čovek nije zao, osim ako ga takvim ne učini svepresuđujuća moralnost. On je zao zbog religije, države i loših primera koji ga kvare. Kada razum konačno postane ljudska religija, onda će problem biti rešen.”7
Postoji razlog da se veruje da je Vajshauptova mržnja prema religiji začeta 21. jula 1773, kada je papa Kliment XIV „zauvek poništio i ugasio jezuitski red”.
Papina akcija bila je odgovor na pritisak Francuske, Španije i Portugalije, koje su, nezavisno jedna od druge, došle do zaključka da se jezuiti mešaju u državne poslove i da su stoga neprijatelji vlasti.
Reakcija jednog od vladara, kralja Žozefa Portugalskog, bila je tipična. On je „požurio da potpiše dekret po kojem su jezuiti označeni kao izdajnici, pobunjenici i neprijatelji kraljevstva… “8
Te tri države podnele su „kategoričan zahtev da on (Papa) zabrani Jezuitski red širom sveta. “9
Papa se saglasio i zabranio Red.
Vajshaupt, jezuitski sveštenik, verovatno je bio zabrinut zbog Papinog čina, moguće u toj meri da je poželeo da organizuje instituciju dovoljno snažnu koja bi mogla definitivno da uništi i samu Katoličku crkvu.
Delo pape Klimenta bilo je, međutim, kratkotrajno, jer je papa Pije VII, avgusta 1814. godine, jezuitima vratio sva pređašnja prava i privilegije.”10
Rekonstrukcija jezuita pod Pijeom VII nije prošla nezapaženo u Sjedinjenim Državama, jer je bivši predsednik Džon Adams svome nasledniku, Tomasu Džefersonu, napisao: „Ne sviđa mi se ponovna pojava jezuita. Ako je ikada postojala grupa ljudi koja je zaslužila večno prokletstvo na zemlji… onda je to ovo društvo… “11
Džeferson je odgovorio: „Kao i Vi, i ja ne odobravam ponovno uspostavljanje jezuita, jer to znaci korak unazad, iz svetla u tamu.”
Jezuiti su još u sporu sa Crkvom, kao što su bili u XVIII veku. Papa Pavle Jovan II, 28. februara 1982, rekao je jezuitima „da se drže dalje od politike i časnih rimokatoličkih tradicija.”13
Jedan članak u „Ameriken njuz end vorld riport” (, , U. S. News and World Report”) posvećen delima Pape, govori o tome da su se jezuiti zaista mešali u poslove pojedinih država. U članku se kaže:
„Jezuiti su igrali vodeću ulogu u nikaragvanskoj sandinističkoj revoluciji. Pojedini jezuiti priključili su se komunističkum partijama. Jedan sveštenik u El Salvadoru tvrdio je da njegov Red radi na unapređenju marksizma i revolucije, a ne u korist Boga.”14
Članak nastavlja i dalje, tvrdeći da su se jezuiti „priključili levičarskim pobunjenicima u Centralnoj Americi i na Filipinima, i da su se zalagali za stapanje marksizma i rimokatolicizma u tzv. „liberalnu teologiju”.15
Vajshauptova netrpeljivost prema religiji manifestovala se u njegovoj zamisli da čovekova sposobnost mišljenja treba da daje moralni ton društvu, umesto da to čini učenje Biblije.
Ova misao nije bila nova.
Biblija kaže da je prvom čoveku i ženi, Adamu i Evi, Bog rekao da ne jedu plodove sa drveta poznanja dobra i zla. Čovek nije trebalo da postavlja svoje moralne norme, trebalo je da sluša Božje zakone. Njega je iskušavao Satana nudeći mu da postane „kao Bog, da poznaje dobro i zlo”, i da koristi svoj razum da bi odlučio šta je dobro a šta zlo.
Vajshauptovo pozivanje na čovekov razum, kojim bi se određivala njegova moralnost, nije bilo novo; i to je bio nastavak borbe između čovekovog razuma i učenja Božjih.
Kada je Mojsije doneo na Zemlju Božje zakone, u obliku Deset zapovesti, dogodio se jedan od najpoznatijih primera čovekove pobune protiv tih zakona. Dok je Mojsije bio odsutan, ljudi su sebi stvorili boga, nemo Zlatno tele, nesposobno da ponudi bilo kakva uputstva ili moralne pouke. Lako je klanjati se nečemu što ne zahteva ikakvu poslušnost niti daje zakone po kojima treba da se živi.
Čovek je, znači, nastavio pobunu protiv Boga. Vajshaupt je taj trend produbio poučavajući da čovek može da se oslobodi emancipujući se od religije. Čak i ime organizacije, Iluminati (odnosno „Prosvetljeni”), otkriva njegovu naklonost isključivo ka čovekovom razumu. „Prosvetljeni” bi bili oni koji poseduju najveću sposobnosti da dokuče istine Univerzuma prikupljene delovanjem ljudskog uma. Jednom oslobođen od religije, čisti razum izveo bi čoveka iz duhovne pustoši.
Oni koji veruju u Božije učenje koje je čovek otkrivao putem Svetog pisma, nisu saglasni sa tim da su Božji zakoni ograničavanje čovekove slobode, već sasvim suprotno. Oni čoveku omogućavaju da uživa u slobodi bez straha da će mu drugi ugroziti život, slobodu i imovinu.
Zapovest „Ne ubij” ograničava čoveku pravo da ubije drugog, ali na taj način ljudima se uvećava mogućnost da žive. „Ne ukradi”, savetuje ljudima da puste druge da stiču svojinu koja im je potrebna za život. „Ne čini preljube”, obeshrabruje porok a hrabri vernost, i na taj način osnažuje svetost Božije institucije braka.
Božiji zakoni dozvoljavaju maksimalnu slobodu onima koji im se povinjuju. Čovek postaje manje slobodan kada njegova žena, njegovo vlasništvo i sam njegov život, pripadaju onima koji misle da imaju prava da im to oduzmu.
Vajshaupt je čak priznao da je zasnovao novu religiju kada je osnovao Iluminate. Napisao je: „Nikad nisam mislio da ću postati osnivač nove vere.”16
Dakle, cilj njegove religije bio je da religioznog čoveka zameni prosvetljenim čovekom: čovekom koji sve svoje probleme rešava koristeći svoj razum. Vajshaupt je objavio: „Razum će postati jedini čovekov kodeks.”17 „Kada razum konačno postane ljudska religija, problem će, znači, biti rešen.”18
Vajshaupt je verovao da je čovek proizvod svog okruženja i da bi mogao da bude srećan ukoliko bi to okruženje potpuno preobratio.
U današnje vreme, osnove ove filosofije nalazimo u sudovima koji oslobađaju kriminalce čak i pre nego što žrtve stignu da podnesu prijave protiv tih istih kriminalaca. Racionalni, prosvetljeni um vidi da su društvo i okruženje, a ne kriminalci, krivi zbog zlodela pojedinaca. Ovako mišljenje proizlazi iz stava da društvo mora biti kažnjeno zbog kriminalnih dela, a da kriminalac mora biti vraćen u društvo da bi ga kaznio zato što nije udovoljilo njegovim potrebama. Vajshaupt, znači, religiju vidi kao problem zato što ona uči da se samo moralna sredstva mogu koristiti da bi se postigao moralni cilj. Ona mu je bila prepreka na putu ka postizanju željenog rezultata: potpune promene ljudskog društva. Napisao je: „Evo naše tajne! Zapamti da cilj opravdava sredstva, i da mudri moraju da koriste iste one načine da bi postigli dobro koje pokvareni koriste da bi činili zlo.”19
Svaka delatnost, bila ona moralna ili nemoralna, postaje moralna i prihvatljiva članu Iluminata sve dok podupire ciljeve organizacije. Ubistva, pljačke, ratovi – sve postaje prihvatljivo za istinskog vernika nove religije.
Druga velika prepreka ljudskom napretku, prema Vajshauptu, jeste nacionalizam. „Nastankom nacije, narodi sveta prestali su da budu jedna velika porodica… Nacionalizam je zauzeo mesto ljubavi među ljudima.”20
Vajshaupt nije bio anarhist (čovek koji veruje u odsustvo vlasti) već je verovao da postoji potreba za svetskom vladom koja bi zamenila ono što su do tada predstavljale nacionalne vlade. Ovim entitetom, naravno, vladali bi članovi Iluminata: „Učenici (Iluminata) su ubeđeni da će Red vladati svetom. Svaki član stoga postaje vladar.”21
Krajni cilj Iluminata, dakle, a samim tim i njihovih naslednika, postaje moć: svetska moć. Moć vladanja nad svim ljudima na svetu.
Budući da je Vajshaupt želeo da promeni ljudski život na način koji su podržavale samo njegove pristalice, bilo je neophodno da svoje ciljeve čuva u tajnosti od budućih žrtava. Napisao je: „Velika snaga našeg Reda leži u njegovoj tajnosti: nikada nemojte dozvoliti da se pojavi na bilo kom mestu pod svojim pravim imenom, već uvek pod lažnim imenom i drugom svrhom.”22
Pod zaštitom tajnosti, Red je brzo rastao. Međutim, za razliku od svih tajnih organizacija koje kontrolišu takozvane komunističke organizacije, Iluminatati nisu privlačili „potlačene mase”, „niže” radničko-seljačke slojeve kojima bi, navodno, pomagali. To im nije ni bio cilj. Oni su privlačili ljude koji su bili u blizini vlasti, onaj društveni sloj koji je bio samo nešto ispod vladajućeg. Evo, recimo, nekih primera čija se pripadnost Iluminatima pokazala verodostojnom: markiz, baron, advokat, opat, princ, gradonačelnik, profesor, pukovnik, sveštenik i vojvoda. Ovo su položaji izvesnih pojedinaca koji su se, bez straha da budu otkriveni, tajno sastajali i kovali zaveru protiv vlasti, vojske, Crkve i poretka. To su bili ljudi koji nisu posedovali potpunu vlast na poljima na kojima su delovali, ali su u pripadnosti Iluminatima videli način za postizanje svoga cilja: lične moći.
Članovi Iluminata su na tajnim sastancima i u međusobnoj prepisci uvek koristili pseudonime da bi prikrili svoj pravi identitet. Vajshaupt je za sebe uzeo ime Spartaka, rimskog roba koji je stolećima ranije poveo ustanak protiv rimskih vlasti.
Koji je bio cilj ovih zaverenika?
Nesta Vebster, jedan od najvećih istraživača Reda Iluminata, sumirala je njihove ciljeve ovako:
1. ukidanje monarhije i svih redovnih vlasti,
2. ukidanje privatne svojine,
3. ukidanje prava na nasleđe,
4. ukidanje patriotizma (nacionalizma),
5. ukidanje porodice (tj. braka i moralnosti i uvođenje druš tvenog obrazovanja dece),
6. ukidanje svih religija.23
Godine 1777, Vajshaupt je iniciran u masonski red u ložu „Teodor” iz Minhena. Njegova namera prilikom priključivanja masonima nije bila da postane deo ovoga Reda, već da se u njega infiltrira, a zatim da ga celog stavi pod svoju kontrolu.
U stvari, masoni su održali svoj međunarodni kongres u Vilhelmsbadu, jula 1782, a iluminatstvo se usadilo u Slobodno zidarstvo putem indoktrinacije masonskih vođa… “24
Tajnovitost Iluminata je, međutim, probijena 1783, kada su „četiri profesora Marianen akademije pozvana pred istražni sud i ispitivana… o Iluminatima.”25
Bavarske vlasti otkrile su filosofiju i ciljeve Iluminata i, što je još važnije, njihovu nameru da tu istu vlast zbace. Održana su saslušanja, i Red je bio zabranjen. Ali razotkrivanje ove organizacije za nju je bilo sreća u nesreći: članovi koji su pobegli iz zemlje zbog progona od strane vlasti, nosili su iluminatstvo sa sobom i uspostavili nova tajna društva širom Evrope i Amerike.
Bavarske vlasti računale su na mogućnost ovakvog širenja i obavestile ostale evropske vlade o tačnim ciljevima Iluminata, no vladari Evrope nisu želeli da ih čuju. Ovakve odluke vratile su im se kasnije kao teška mora. Kao što je primetila Nesta Vebster: „Sveobuhvatnost plana činila ga je neverovatnim, i vladari Evrope, odbivši da iluminatstvo shvate ozbiljno, odbacili su ga kao neku vrstu glupe fantazije.”26
Činjenica da evropski vladari nisu verovali i ciljeve Iluminata problem je koji se danas pojavljuje širom sveta. Običnom posmatraču je teško da poveruje da tako gigantska i dobro organizovana zavera zaista postoji i da je sudbina koju su namenili svetu realna. Ova neverica javnosti je ono što zaveru gura ka uspehu i što joj omogućava da događaje planira na takav način da istina postaje toliko neverovatna i naopaka da niko ne želi da poveruje da je pripremana s namerom.
Francuz po imenu Danton izjavio je (naravno na francuskom, a mi dajemo slobodan prevod): „Drskost, drskost, uvek drskost!”
Jedna od zemalja u koju su Iluminati pobegli bila je Amerika. Prvo udruženje formirali su 1786, u Virdžiniji, a zatim u još četrnaest drugih gradova.27 Organizovali su kaloitalijansko društvo i, u osvit Američke revolucije, počeli su sebe da nazivaju jakobincima.28
Veliki deo onoga što danas znamo o Iluminatima dolazi iz knjige koju je 1798. napisao profesor Džon Robison (John Robison), predavač prirodne filosofije na Univerzitetu u Edinburgu (Škotska). Puni naslov njegove knjige glasi: Dokazi zavere protiv svih religija i vlasti u Evropi, koja se priprema na tajnim sastancima Slobodnih zidara, lluminata i njihovih društava.
Profesor Robison, i sam mason, dobio je poziv da se priključi Iluminatima, ali je osećao da treba da istraži Red pre nego što mu se pridruži. Robison je zaključio da je društvo formirano „zbog izričitog cilja podrivanja svih religijskih ustanova i zbacivanja svih postojećih vlasti u Evropi.”29
Ovakve optužbe su među Robisonovom sabraćom masonima bile govorenje gluvima, uostalom kao i danas. Jedna od promasonskih knjiga nosi naslov Enciklopedija Slobodnog zidarstva, a njen autor doktor Albert Maki (Albert Mackey), je i sam mason 33. stepena, što je najviši nivo koji se može dosegnuti u masonskom redu.
Doktor Maki je izneo sledeće mišljenje o knjizi profesora Robisona: „Mnoge od njegovih tvrdnji su neistinite, a njegovi argumenti su nelogični i naduvani, dok su poneki potpuno lažni. Njegova teorija zasnovana je na netačnim premisama a zaključivanje je pogrešno i nelogično.”30
Napisao je još i ovo: „(Osnivač Iluminata je bio) masonski reformator. Vajshaupt nije mogao da bude monstrum kakvim su ga predstavljali njegovi neprijatelji.31
U stvari, doktor Maki je hvalio Iluminate: „Prvobitno stvaranje iluminatstva nesumnjivo je predstavljalo uzdizanje ljudske rase.”32
Doktor Maki je negirao da su Iluminati pretnja civilizaciji jer je očigledno mislio da je organizacija nestala: „… krajem prošlog veka (do 1900), ona je prestala da postoji.”33
Ovo može biti istina, što se tiče samoga imena Iluminata, ali postoje snažni dokazi očitovani, uglavnom, u ponavljanju njihove filosofije od strane duhovno srodnih organizacija da Red postoji, sa izmenjenim imenom i spoljnim obeležjima.
Godine 1798, ubrzo po objavljivanju dela profesora Robisona o iluminatima, jedan američki sveštenik, velečasni G. V. Šnajder (G. W. Snyder), poslao je primerak knjige predsedniku Džordžu Vašingtonu, koji je veoma otvoreno pripadao masonskom redu. Predsednik Vašington je 25. septembra 1798. napisao pismo velečasnom Šnajderu: „Mnogo sam slušao o podlim i opasnim planovima i doktrinama Iluminata, ali nisam imao priliku da vidim ovu knjigu, sve dok mi je Vi, veoma ljubazno, niste poslali. Nije mi namera da sumnjam u činjenicu da se doktrina Iluminata nije raširila po Sjedinjenim Državama. Naprotiv, niko nije zadovoljniji zbog toga od mene… “34
No, nisu se svi oci-osnivači saglasili s predsednikom Vašingtonom. Tomas Džeferson je, pročitavši samo treći deo knjige opata Baruela (Abbe Barruel), još jednog autora koji je raskrinkao fluminate, napisao:” Delovi knjige koje je napisao Baruel odgovaraju luđaku iz Bedlema.”35 (Vebsterov rečnik navodi da je „Bedlem” bolnica za umobolne u Londonu, u Engleskoj).
Džeferson je o osnivanju Iluminata pisao ovako:
„Izgleda da je Vajshaupt jedan entuzijastički čovekoljubac. On veruje da je cilj Isusa Hrista bio objava savršenstva ljudskog lika. Vajshauptove zapovesti su Božja ljubav prema bližnjem. (Zaista je zaprepašćujući da dva čoveka pročitaju radove Vajshaupta ili dela ljudi koji su pisali o njemu, i da dođu do dva potpuno suprotna zaključka o njegovim namerama. Čak i danas ima onih koji brane Iluminate.)
Pojedini glasniji kritičari Iluminata veruju da su ovi zaverenici bili instrument koji je pokrenuo i samu Američku revoluciju. Međutim, jednostavno preispitivanje prirode ove revolucije pokazuje razliku između nje i revolucije koje su kreirali Iluminati. Časopis „Lajf” je to sasvim lepo učinio u seriji članaka o Američkoj revoluciji: „Američka revolucija bila je isključivo rat za nezavisnost. Ona je kasnijim revolucijama dala plemeniti ideal, a samoj Americi slobodu da bira svoju sudbinu, ali je strukturu američkog društva u svim suštinskim delovima ostavila netaknutom.”37
Drugim rečima, Američka revolucija nije razorila porodicu, ukinula religiju niti eliminisala nacionalne granice, što su tri glavna cilja Iluminata Američka revolucija je vođena da bi se Sjedinjene Države odvojile od engleske uprave. Tu činjenicu potvrđuje i Deklaracija o nezavisnosti. Oci-osnivači su napisali: „Kada u toku istorijskih događaja za jedan narod postane nužno da raskine političke veze koje su ga spajale sa drugim… ”
Ali, Iluminati jesu bili direktno umešani u druge revolucije, od kojih je najznačajnija Francuska revolucija iz 1789. godine.
Činjenica o njihovom učešću u revoluciji nije opštepoznata stvar. Tradicionalno objašnjenje Francuske revolucije je da se francuski narod, umoran od tlačenja od strane kralja Luja XVI i kraljice Marije Antoanete, podigao protiv monarhije i revoluciju počeo napadom na zatvor Bastilju.
Ove aktivnosti, prema zvaničnim istorijskim zapisima, pokrenule su revoluciju, koja je kulminirala zbacivanjem monarhije i uspostavljanjem takozvane „Francuske republike”.
Francuzi proslavljaju početak svoje „revolucije” svakog 14. jula, na dan kada je pala Bastilja. To ide u prilog zaključku da je narod Francuske, istinski revoltiran, ustao i zbacio monarhiju.
Ljudi koji su pomno proučavali Francusku revoluciju, međutim, otkrili su pravi razlog osvajanja Bastilje. Nesta Vebster je to objasnila ovako: „Plan za napad na Bastilju već je bio napravljen, ostalo je samo da se pokrene narod.
Cilj napada na Bastilju nije bio oslobađanje stotina „zatočenih političkih zatvorenika” koji su tamo, navodno, bili, već dobavljanje oružja potrebnog za počinjanje revolucije. Ovu tvrdnju potkrepljuje činjenica da je u „strašnoj” Bastilji „tlačitelja” Luja XVI gomila koja je prodrla u nju zatekla samo sedam zatvorenika: četvoricu falsifikatora, dvojicu luđaka i grofa De Solanža (Conte de Solanges), utamničenog zbog „monstruoznih zločina protiv čovečnosti”, i to na zahtev njegove porodice. U stvari, „memljiva, mračna tamnica zvrjala je prazna jer je poslednji politički zatvorenik u njoj bio prvi ministar Nekera još 1776.”39
Druga pogrešna pretpostavka o uzrocima Francuske revolucije je da je revolucija bila delo masa francuskog naroda. Ovaj koncept, po kojem je veliki broj Francuza podržavao revoluciju, potpuno je pogrešan zato što je u stvarnosti „od 800 000 stanovnika Pariza svega nekih 1000 ljudi učestvovalo u napadu na Bastilju… “40
Oni koji su bili neposredno umešani u osvajanje Bastilje bili su, u stvari, plaćeni od strane ljudi koji su celom operacijom upravljali.
„Da su ti banditi s Juga (Francuske) namerno privučeni u Pariz 1789. primljeni u službu i plaćeni od strane vođa revolucije, činjenica je koju su potvrdili provereni autoriteti, koji su toliko brojni da ih nema smisla sve navoditi; činjenica od velike važnosti je i da su zaverenici znali da je takva mera neophodna, jer u izvođenju revolucije nisu mogli da se oslone na građane Pariza. Drugim rečima, uvoz kontingenta plaćenih bandita dosledno ruši teoriju da je revolucija bila nezaustavljivi narodni ustanak.”41
Dodatak svemu ovome je i činjenica da nisu samo Francuzi upošljavani od strane zaverenika: „… šarolika gomila ‘bandita'… žednih krvi, sastojala se ne samo od već pomenutih Marsejaca (Francuza s ‘Juga’ prethodno pomenutih) i Italijana, već takođe… i od velikog broja Nemaca… “42
Čovek koji je bio u prilici da bude svedok opsade Bastilje je doktor Rigbi (Dr. Rigby), koji se nalazio u turističkoj poseti Parizu, upravo u vreme početka Francuske revolucije. Pisma koja je pisao svojoj ženi tih dana predstavljaju interesantno svedočenje onoga što se zaista događalo. Nesta Vebster je komentarisala ova pisma u knjizi Francuska revolucija: „Opsada Bastilje izazvala je toliko malo meteža da je doktor Rigbi, nesvestan bilo kakvih neobičnih događaja, rano ujutru izašao da poseti vrtove Monsoa.”43
Još jedan svedok Francuske revolucije bio je Lord Ekton (Lord Acton), koji je potvrdio da je u izazivanju Revolucije na delu bila skrivena ruka: „Zapanjujuća stvar kod Francuske revolucije je to što ona nije bila pobuna, već smišljeni plan. Kroz ovu vatru i dim naziremo dokaze sračunate organizacije. Upravljači su ostali pažljivo sakriveni i maskirani; ali nema sumnje u njihovo prisustvo od samog početka.”44
Plan zaverenika bio je jednostavan: izazvati „narodni” gnev s namerom da se iskoristi za lične ciljeve. Stvorili su pet različitih problema da bi napravili utisak kako je za njih odgovoran sam Kralj. Nadali su se da će teški uslovi biti dovoljni da podignu na noge dovoljno ljudi koji bi se priključili onima koji su već bili unajmljeni, tako da izgleda da Revolucija zaista ima podršku naroda. Zaverenici bi tada kontrolisali događaje i postigli željene rezultate.
Prvi od veštački stvorenih problema bila je nestašica žita. Vebsterova kaže: „Montdžoi (Montjoie) tvrdi da su agenti koje je unajmio Vojvoda Orleanski (Due d’ Orleans) namerno pokupovali svo žito, koje su ili poslali van zemlje ili sakrili, s namerom da revoltiraju ljude.”45
Dakle, Vojvoda Orleanski, član Iluminata, kupio je velike količine žita da bi ljudi svoje muke svalili na Kralja, jer su poverovali da je on izazvao nestašicu. Iluminati su, naravno, bili ti koji su raširili priču da je Kralj namerno izazvao nestašicu žita. Ova taktika slična je taktici koju je, nekih 160 godina kasnije, Jan Kozak opisao u knjizi Bez ispaljenog metka.
Drugi od problema bio je ogroman dug koji je naterao vlasti da dodatno oporezuju narod da bi otplatili dug. Državni dug iznosio je, smatra se, negde oko četiri i po milijardi livri, odnosno nekih 800 miliona ondašnjih američkih dolara. Francuska je taj novac pozajmila da bi pomogla Sjedinjene Države u Američkoj revoluciji 1776. godine. (Veza između francuskih Iluminata i oca-osnivača Amerike biće obrađena u sledećim poglavljima ove knjige.) Smatra se da je dve trećine celokupnog duga utišlo u tu svrhu.
Treća teškoća bila je lažni utisak da francuski narod gladuje. Doktor Rigbi, prethodno već pomenut, tvrdio je da „… se mogla videti nekolicina pripadnika najniže klase u besu, bez posla i u bedi.”46 Nesta Vebster je ovo podrobnije objasnila: „… Doktor Rigbi nastavlja sa istom sklonošću ka divljenju – divljenju koje bismo mogli pripisati nedostatku oštroumlja da nije naglo prestalo po njegovom ulasku u Nemačku. Tu je naišao na ‘zemlju u kojoj je priroda bila isto tako izdašna kao i u Francuskoj, sa mnogo obradivog zemljišta, ali su stanovnici živeli pod tiranijom vlasti’. U Kelnu je video da su ‘tiranija i ugnjetavanje prevršili svaku meru'”.47
Četvrti veliki problem koji su izazvali Iluminati i njihovi prijatelji, zaverenici u vlasti, bila je velika inflacija koja je radnike dovela do bankrotstva. Za kratko vreme odštampano je 35 miliona novčanica, i to je, takođe, bio delimičan uzrok nestašice. Odgovor vlasti na ovo bilo je uvođenje racionalnog snabdevanja, što je ljude još više razjarilo. I ova taktika slična je strategiji koju je opisao Jan Kozak.
Peto izvrtanje istine bila je navodna „ugnjetavačka” vladavina kralja Luja XVI. Istina je da je Francuska bila, do revolucije, najnaprednija od svih evropskih zemalja. Francuska je držala jednu polovinu celokupne količine novca u opticaju u Evropi, a od 1720. do 1780. trgovina sa inostranstvom se učetvorostručila. Polovina bogatstva Francuske nalazila se u rukama srednje klase, a „kmetovi” su posedovali više zemlje nego svi ostali. Kralj je bio ukinuo prinudni rad kod javnih radova u Francuskoj a mučenje u postupku ispitivanja uhapšenika stavio van zakona. Kralj je, uz to, osnivao bolnice, škole, reformisao zakone zemlje i izgradio brojne mostove kako bi u unutrašnjosti zemlje olakšao promet roba.
U prvoj od nekoliko „revolucija” koje ćemo ispitati u ovoj knjizi vidimo, dakle, klasični primer zavere na delu. Dobronamerni kralj podsticao je uzdizanje srednje klase nadajući se boljem i zdravijem društvu. Takva situacija je bila nepodnošljiva za ljude koji su pripadali sloju neposredno ispod vladajuće klase, pošto je srednja klasa postajala snaga za sebe.
Zaverenici su pretendovali da sruše ne samo Kralja i vladajuću klasu, već isto tako i srednju klasu.
Neprijatelj svake zavere je uvek srednja klasa. U sledećim poglavljima ove knjige, koja se bavi drugim revolucijama, videće se da je cilj zaverenika uvek uperen protiv ove klase i da se „revolucije” zato i pokreću.
Znači, Francuska revolucija bila je prevara i obmana. Ljudi su bili izmanipulisani iz razloga koji im nisu bili poznati.48
Nevidljiva ruka koja je upravljala celom Francuskom revolucijom bili su Iluminati, koji su postojali tek trinaest godina, a ipak su bili dovoljno moćni da izazovu revoluciju u jednoj od najvećih zemalja na svetu.
Ali članovi Iluminata napravili su planove za revoluciju godinama ranije i infiltrirali su se u drugu tajnu organizaciju, masone:, , Galopirajuće približavanje revolucije u Francuskoj 1789. pomoglo je, u prethodnim dekadama, narastajuće masonsko bogatstvo.”49
Slobodno zidarstvo došlo je u Francusku 1725, ali do 1772. organizacija se podelila na dve grupe, od kojih je jedna postala poznata kao Loža „Veliki Orijent” Francuske. Prvi veliki majstor lože – što bi bio neki ekvivalent za predsednika – bio je Vojvoda Orleanski, takode i član Iluminata.
Loža „Veliki Orijent” brzo se širila ćelom Francuskom, tako da je do 1789. imala ukupno 600 loža u zemlji (dok je 1772. imala svega 104 lože). Članovi „Velikog Orijenta” bili su veoma aktivni u učestvovanju u vlasti, budući da je od 605 članova francuskog parlamenta njih 447 pripadalo ovoj Loži.
Plan Iluminata bio je da se infiltriraju u masonski red, zatim da ga pretvore u svoj ogranak a da potom njegovu tajnost iskoriste kao oružje za zbacivanje monarhije. Nova glavna vlast trebalo je da postane Vojvoda Orleanski. Strategija je delovala nakratko, ali je kasnije Vojvoda platio najveću kaznu za izdaju Francuske: završio je na giljotini.
Šta je tada francuskom narodu ponuđeno umesto starog društva? Šta je trebalo da bude vodeća snaga iza novog društva koje su ponudili Iluminati?
Na to pitanje odgovorio je jedan autor koji je pomno proučio revoluciju: Francuska revolucija predstavlja prvi pokušaj korišćenja religije razuma… koja je trebalo da predstavlja osnove poretka u društvu.”50
Novembra 1793, „… mnoštvo ljudi okupilo se u crkvi Notr Dam da bi se klanjalo Boginji razuma koju je oličavala jedna glumica… koja je Vladinim dekretom postavljena naga iznad oltara… “51
Francuska revolucija je, dakle, bila smišljena da bi Boga zamenila „Boginjom Razuma”. Zaverenici su francuskom narodu ponudili suštinski program Iluminata: čovekov um rešiće sve njegove probleme.
Uprkos svim dokazima o planiranju, međutim, još ima mnogo ljudi koji veruju da je Francuska revolucija bila spontana pobuna potlačenih masa koje su se digle protiv kralja-tiranina. Časopis „Lajf” je u seriji članaka o ovom događaju napisao: „Francusku revoluciju nisu planirali i podstakli zaverenici. Ona je bila rezultat spontanog ustanka naroda u Francuskoj… ”
Osim nepoznavanja istorije, postoje i drugi razlozi zbog kojih je časopis „Lajf” zauzeo ovakav stav o čemu ćemo, takođe, govoriti u sledećim glavama.
1 Artur Edvard Vejt Prava istorija Rozenkrojcera (Arthur Edward Waite: The Real His tory of the Rosicrucians, Blauvelt, New York: Steinerbooks, 1977), str. A.
2 Benjamin Dizraeli, navedeno u: Nesta Vebsten Tajna društva i subverzivni pokreti (Benjamin Disraeli, quoted in: Nesta H. Webster Sekret Societies and Subversive Movements, Christian Book Club of America), str. IV.
3 Insajder – čovek koji je „unutra”, koji zna nešto što drugi ne znaju, pripadnik nekog društva (prim. prev.).
4 Robert Velč: Šta je komunizam – brošura; (Robert Welch: What is Communism; pamphlet, Belmont, San Marino: American Opinion, 1971), str. 20.
5 Edvard Grifin: Kapitalistička zavera (Edward Griffin: The Capitalist Conspiracy, Thousand Oaks, California: American Media, 1971), str. 53.
6 Geri Alen: Fondacije brošura (Gary Allen: Fondation; pamphlet, Belmont, Massachusetts: American Opinion), str. 7-8.
7 Nesta Vebster. Svetska revolucija, str. 9.
8 Rene Filep Miler: Moć i tajno jezuita (Rene Fulop-Miller: The Power and Secret of Jesuits, Garden City, New York: Garden City Publishing, Company, 1929), str. 376.
9 Ibid., str. 382.
10 Ibid„str.387.
11 Rene Filep Miler: Ibid., str. 390.
12 Ibid., str. 390.
13 „Jovan Pavle poručuje jezuitima da se okanu politike i da se pridržavaju crkvenih propisa” (John Paul tells Jesuits to avoid politics, abide by church pules”, „The Arizona Daily Star”, February 28, 1982), str. 16-A.
14 „Sukob između Pape i jezuita” („Collision course for Pope, Jesuits”, „U. S. News and World Report”, February 22, 1982), str. 60.
15 „Susret jezuitskih vođa u svetu” („World Jesuit Leanders Meet”, „The Arizona Daily Star”, February 24, 1982), str. A-7.
16 Nesta Vebster: Tajna društva i subverzivni pokreti, str. 219.
17 Nesta Vebsten Ibid., str. 215. 18 Ibid., str.216.
19 Nesta Vebster: Svetska revolucija, str. 13.
20 Nesta Vebster Tajna društva i subverzivni pokreti, str. 214.
21 Dion Robison: Dokazi zavere (John Robison: Profs of Conspiracy, Belmont, Mas sachusetts: Western Islands, 1967), str. 123.
22 Ibid., str. 112.
23 Nesta Vebster: Svetska revolucija, str. 22.
24 Hiljadu sedam stotina osamdeset deveta, jedan nezavršen rukopis (Seventeen Eighty Nine, an Unfinished Manuscript, Belmont Massachusetts and San Marino, California: American Opinion, 1968), str. 78.
25 Džon Robison: op. cit, str. 60-61.
26 Nesta Vebster: op. cit, str. 25
27 Ibid., str. 78.
28 Hiljadu sedam stotina osamdeset deveta, jedan nezavršen rukopis, str. 116-117.
29 Džon Robison: op. cit, str. 7.
30 Albert Maki: Enciklopedija Slobodnog zidarstva (Albert Mackey: An Encyclopaedia of Freemasonry, Chicago, New York, London: The Masonic History Company, 1925), str. 628.
31 Albert Maki: op. cit, str. 843. 32 Ibid., str. 347.
33 Ibid., str. 347.
34 „Pravi odgovori” („The Right Answers”, „The Review of the News”, July 19, 1972), str. 59.
35 „Tomas Džeferson” („Thomas Jefferson”, „Freemen Digest”, Saut Lake City: Freemen Institute, 1981), str. 83.
36 Ibid., str. 83.
37 „Revolucija”, drugi nastavak u seriji časopisa „Lajf” („Revolution”, „Life”, se cond part in series of two, starting, October 10, 1969), str. 68.
38 Nesta Vebster: Francuska revolucija (Nesta H. Webster; The French Revolution, 1919), str. 73.
39 Ibid., str. 79.
40 Ibid., str. 95.
41 Ibid., str. 40.
42 Ibid, str. 41.
43 Ibid., str. 95.
44 Ibid., str. IX
45 Ibid., str. 17.
46 Ibid, str.5.
47 Ibid, str.5
48 Džon Robison: op. cit, str. 7.
49 Hiljadu sedam stotina osamdeset deveta, jedan nezavršen rukopis, str. 33.
50 Rene Filep Miler: op. cit., str. 454.
51 A. N. Fild: Raskrinkana prevara evolucije (A. N. Field: The Evolution Hoax Exposed, Rockford, Illinois: Tan Books end Publishers, 1971), str. 12.

About bosanac1v

Humanist, publicist

Komentariši

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s