Ana Lalić

Nije više imao živaca da nas gleda

http://www.autonomija.info/nije-vise-imao-zivaca-da-nas-gleda.html

Bata Nikolić odlučio je da umre u subotu, 4. maja. Jedni bi rekli da je namerno izabrao da nas se reši baš na Uskrs, a drugi da je smišljeno ciljao da umre baš kad i drug Tito. I prvi i drugi bi bili u pravu. Što se Bate ticalo, svi su bili egal. A pred njim i njegovom violinom, to su i bili.

U 68 godina života Bate Nikolića stalo je bar jedno sedam prosečnih života, a u njegovu violinu stale su bar hiljade tuđih, belosvetskih života. Sa svim tugama, ljubavima, patnjama i srećama. Više od pedeset godina Nikolić je u njoj vukao kobi i sudbine kojekakve gospode i pijandura, inspektora i kradjivaca, komunista i popova, kurvi i lekara, ondašnjih i ovdašnjih…

Što se Bate ticalo, svi su oni bili egal.

Pred njim su i bili. Umuljani suzama ili pijano nasmejani, violinom je iz njih „čupao“ zaboravljene komade zagubljene ljudskosti, dostojanstvo nestalo sa krnjim zubima, ljubavi propale u obestima i prilike sahranjene sujetama… i novce iz džepova.

Naslušao se ovaj Cigan (koji nikada nije pristao da bude Rom) i mudrosti i budalaština, pevao bezobrazluke Jovanki, gudalom joj punđu dodirivao, a sve u belom odelu, beljem od maršalske uniforme.

Jedan od retkih koji nikada nije tvrdio da je baš (i) on svirao sa Janikom. Njemu Janika nije ni trebao. Hranio se prepelicama u Torontu, u svilenom penjoaru na 27. spratu hotela, ali i ladnom supom u zadimljenim vojvođanskim kafanama. Živeo je onako kako je violina birala.

Nekada u duru, nekad u molu.

U svojih sedam života menjao je i države i gradove i kafane i goste i orkestre i žene… samo ne violinu.

Gospodin i baraba Bata Nikolić biće sahranjen u utorak.

Nakon pet decenija saučesništva, biće po prvi put rastavljen od svoje violine. U nekom pristojnom svetu, koji razume, voli i vraća onima koji su toliko dali drugima, ona bi ućutala zajedno sa svojim maestrom, ili bila izožena u nekoj prigodnoj ustanovi. U svetu u kom mi ostajemo da živimo, a Bata ga se rešio, njegova violina je nestala.

Ukradena mu je par meseci pred smrt.

Mi se, eto, tako zahvaljujemo. Zuba krnjih od besnog škrgutanja, lišeni i poslednjeg komada ljudskosti, krademo Ciganima violine.

Stoga, nikakvo čudo što je Bata Nikolić odlučio da umre baš i na dan Isusovog vaskrsenja, a baš i na dan Titove smrti.

Ovoj besnoj, jadnoj zemlji urušenih ljudi više ne mogu pomoći ni jedan ni drugi. A Bata više nije imao živaca da nas gleda…

Večna ti slava, gospodine, i smrt fašizmu, Ciganine!

About bosanac1v

Humanist, publicist

Komentariši

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s