Tatjana Nježić

KAFKINA „PISMA MILENI“: PRIČA O SNAŽNOJ I NEOBIČNOJ LJUBAVI

Svedočanstvo o snazi emocija

http://www.blic.rs/Kultura/37178/Svedocanstvo-o-snazi-emocija

09. 04. 2008.

„Juče sam te sanjao. Jedva da više znam šta se potanko dešavalo; samo još znam da smo se neprestano preobražavali jedno u drugo, ja sam bio ti, ti si bila ja“, napisao je čuveni pisac u jednom od brojnih pisama upućenih Mileni Jesenskoj, koja su prvi put kod nas, necenzurisana i po izvornoj hronologiji, objavljena u knjizi „Pisma Mileni“ („Feniks libris“).  Književnik Jovica Aćin, priređivač i prevodilac ove knjige, za „Blic“ kaže da je reč o jednoj od najuzbudljivijih ljubavnih prepiski na svetu. „Pisma su prepuna razdiranja i tenzije, a strastvena nežnost i literarna snaga ih čine tako snažnim i kompaktnim.“

Kafka 1906.

Franc Kafka, 1906. godina

Knjiga „Pisma Mileni“ svojevrstan je ljubavni roman sačinjen od niza dramatičnih pisama u kojem je junak (Kafka) otelotvorenje neobične, vanredne strasti, koja je istovremeno i svedočanstvo bola i beznadežnosti. Aćin kaže: „Bila je to neobična ali velika ljubav, nema sumnje.  Oni su zajedno bili samo par dana, a potom kroz prepisku godinama gradili tu nesvakidašnju vezanost i ljubav. Mi, naravno, ne možemo i ne treba da nagađamo stvari, ali izvesno je (vidi se to i u Kafkinim romanima) da je on u ljubavi tražio spas od svojih demona. I u napisanom i između redova vidi se ta njegova ogromna napetost i rastrzanost. Ali pre i posle svega, ta pisma su prava, velika literatura“.  Za Franca Kafku Milena je bila „živa vatra kakvu još nisam video“ i „nož koji sam zarinuo u sebe; nož ljubavi“. No, čitava priča, kako dodaje Aćin, biva još uzbudljivija ako pogledamo ko je bila ta Milena koju je strast izvanrednog pisca učinila čuvenom, a da to ona nije želela.

Milena_Jesenská

Milena Jesenska

Milena Jesenska je rođena je avgusta 1896. u Pragu kao drugo dete uglednog profesora Jesenskog. Imala je 17 godina kada joj umrla majka; bila je jedno vreme u manastiru, a potom je završila žensku gimnaziju. Nakon dve godine medicine napustila je fakultet i posvetila se novinarstvu. Sa Ernestom Polakom upoznala se 1914. i ubrzo udala, iako otac nije odobravao tu vezu. Kada je Kafka sreo Milenu, u jesen 1919. u jednoj umetničkoj kafani u Pragu, njen brak se već raspadao. Oktobra te godine Milena je pisala Kafki, tražeći dozvolu za prevod njegovih priča. Tako je počelo… Usledila su brojna, duga pisma – svojevrsna svedočanstva o velikom piscu, ali i štivo velike literarne vrednosti.  Četiri godine kasnije, 1923, Kafka je umro, ne dočekavši Milenin razvod koji se desio te iste godine. Jesenska je postala uspešna publicistkinja, borac za prava i slobodu i deo tadašnjeg pokreta češke avangarde, u kojem upoznaje svog drugog muža Jaromira Krejcera, sa kojim je imala ćerku. Gestapo ju je uhapsio novembra 1939. Deportovana je u koncentracioni logor „Ravensbrik“, gde je i umrla maja 1944. godine.  „U Kafkinim pismima Mileni“, napominje Aćin, „prepliću se varljivo osećanje sreće i blaženstva, očaj, strah, bezumno samouništavanje, ali i radost, snovi, maštanja. Ukratko, život. Bogat život. Bio je to raskošan odnos, uprkos činjenici da su proveli zajedno tek dva dana i da je ona, makar i samo formalno, bila udata žena.  Sem Kafkinih pisama u autentičnom redosledu, knjiga „Pisma Mileni“ sadrži i njena pisma upućena njegovom prijatelju, kao i hronologiju njihovih života u razdoblju od 1919-1924. godine. Jovica Aćin kaže da su „Pisma Mileni“ zapravo roman-svedočanstvo o snazi emocija koje grade, potkazuju i prevazilaze život.

***

Bliskost na daljinu 


„Zašto mi govoriš, Milena, o zajedničkoj budućnosti koje nikada neće biti? Da li je to upravo zato što je neće biti? U Beču još one večeri kada smo dotakli ovo pitanje, imao sam utisak da se stvari dešavaju kao da tražimo nekoga koga dobro poznajemo, ko nam je mnogo nedostajao i koga iz tog razloga nazivamo najlepšim imenima, ali nam odgovor ne dolazi; kako bi i mogao odgovoriti kad nije tu, toliko je daleko da se o tome samo sanjati može.“ (Septembar, 1920. Prag)

Nag među odevenima

„Kažete da je moguće da se Franc plaši ljubavi, a da se ne plaši života. Ali ja mislim da je to drugačije. Za njega je život nešto sasvim različito nego za druge ljude, za njega su novac, berza, pisaća mašina potpuno mistične stvari (a one to zaista i jesu, samo za nas one nisu takve). To su za njega najčudnovatije zagonetke prema kojima on uopšte nema isti odnos kao i mi(…) On nije kadar da laže. Za njega nema najmanjeg pribežišta, nema utočišta. Zato je on izložen tamo gde smo mi zaštićeni. On je poput nagog čoveka usred gomile odevenih ljudi.“ (Iz pisma M. Jesenske odanom Kafkinom prijatelju Maksu Brodu datiranog – avgust, 1920)

***

 FRANCA KAFKA

Rođen 3. jula 1883. godine u Pragu, Austrougarska. U porodici jevrejsko-češkog trgovca koji će kasnije postati imućan. Franc će do smrti biti pod dubokim i opterećujućim dojmom svog autoritativnog oca (taj odnos je čest na brojnim stranama Kafkinog dela) koji je svog sina smatrao za nesposobnog, nejakog, sklonog jalovim fantazijama, nespremnog da se uhvati u koštac sa materijalnim obavezama trgovačkog zanimanja.
Kao osamnaestogodišnjak (1901) otpočinje sa studijama germanistike i prava, ovo drugo će diplomirati 1906. i narednu godinu obavljati sudsku praksu, dok će između 1908. i 1922. biti činovnik jednog osiguravajućeg zavoda, tj. pravnik u Zavodu za osiguranje radnika od nesrećnih slučajeva. Tu je ostao sve do invalidskog penzionisanja 1922. godine. Koncem 1917. prvi put mu je pošla krv na usta. Bio je to tuberkulozni izliv. Od te bolesti će umreti nekoliko godina docnije, 3. juna 1924.
Kafka je živeo veoma usamljenički i patnički, razdiran brojnim sumnjama i teškim pitanjima smisla vlastitog života. Njegov društveni život bio je veoma skroman, gotovo anoniman. Prijateljstvovao je sa piscima M.Brodom, F.Verfelom (koji je bio jedan od najznačajnijih činilaca ekspresionizma, pokreta u nemačkoj književnosti početkom XX veka), kontaktirao tek sa nekolicinom (M.Buber, J.Urzidil) mislilaca i pripovedača.
Njegov odnos prema ženama bio je veoma komplikovan i opet (kao i neki drugi odnosi) mazohistički. Mučen strahovima, nesigurnošću, željom da se preda jedino umetnosti, iako je želeo brak, nije se odvažio da uđe u nj. 1914. je dva puta objavljao zaruke sa češkom nemicom Felicijom Bauer, i oba puta ih raskidao. Od te veze ostala su “Pisma Feliciji” sakupljena u knjigu tek 1967. godine. U poslednjim godinama svog kratkog života, već bolestan ući će u dve značajne veze: od 1920. do 1922. sa češkom spisateljicom Milenom Jesenski-Polak (“Pisma Mileni” objavljena su 1952. godine) a 1923. zaljubljuje se u glumicu Doru Diamant, sa kojom će živeti u Berlinu sve dok zbog galopirajuće bolesti ne ode u sanatorijum Kierling kod Beča, gde i umire 1924. godine.
Za Kafkina života objavljene su (samo) dve zbirke njegovih pripovedaka (“Posmatranje” 1913. i “Seoski lečnik” 1919.), kao i nekoliko pojedinačnih pripovedaka (“U kažnjeničkoj koloniji”, “Presuda”, “Preobražaj”). Najveći deo opusa objavljen je posthumno. Maks Brod, koga je Kafka odredio za izvršioca svoje “poznate” oporuke da celo delo, ostavštinu, pisma spali – to nije učinio.
Kafkino delo, koje se sastoji iz fragmenata, crtica i više verzija iste radnje, Brod je strastveno izučavao, sređivao ali, kao što znamo, i dopisivao. Njegova istina o tome kako treba čitati Kafku, nepotpuna je ali on je svakako zaslužan za slavu i popularnost koju je Kafka stekao, naročito nakon II Svetskog rata.

***

http://gradjanskikrug-civiccircle.blogspot.co.il/2009/07/artterorizam12.html

Kao što je sumnjao u sebe samog, verovatno od malih nogu, detinjstva, frustriran i neurotičan zbog silnih očevih prekora, austrougarske obazrivosti prema jevrejima, latentnog antisemitizma, Kafka je sumnjao i u svoj rad, svoje delo. Večito u otklonu, bojažljiv nije mogao naći snage i hrabrosti da sam svom delu i spisima presudi. Pa opet, čini se (sa ove istorijske distance) da njegov zahtev da Maks Brod spali sve njegove rukopise, nije bio potpuno iskren, kao da ipak nije želeo da za njim ne ostane ništa. Uostalom, znamo (ili sada saznajete) da mu je Brod još za života rekao da on to neće učiniti. Mogao je Kafka da učini to sam, jaka stvar kresnete šibicu i BUM, vatreni jezici ližu sve: i prošlost, i obraz, čoveka, zemlju, kamen – a neće papir. Ali, zapamtite i ovo:

HARAM JE PALITI KNJIGE!

Kafka, koji je sebi dopuštao malo toga, nije se usuđivao da polaže pravo ni na svoje delo. Ima umetnika koji takođe smatraju sa stvoreno delo više ne pripada samo umetniku, već svima, da ono ima neki svoj zasebni život. Gotovo kao biće, kao biljka. On je prepustio da jedini iskreni – sud vremena – odluči o tome i, gle, uopšte nije pogrešio.

MOŠA/ZANIMLJIVOST

.
Zbirka “Sinovi” koju je Kafka nameravao još za života da objavi, sadrži tri priče, ili tri povesti kako je on to lično nazvao. To su:

Ložač: fragment (Der Heizer) Preobražaj (Die Verwandlung) Presuda (Das Urteil)

Kao što se može videti iz naslova zbirke (Sinovi/Die Söhne) vezivno tkivo sve tri (is)povesti je glavni lik – sin. Naravno, u svakoj od tri to je neki drugi lik (u “Ložaču” to je Karl Rosman, u “Preobražaju” Gregor Samsa, dok je u “Presudi” to Georg Bendeman), ali kao i u ostalim pripovetkama, romanima, fragmentima i ovde je to sam Kafka. Čak, možda i više nego u drugim delima vidimo tu Kafkinu zbilju.

Nelagodnost, kompleks i neuroze ovde su predstavljene na samom početku (is)povesti. Kafka je poznavao teoriju psihoanalize Sigmunda Frojda kao i Jungov rad ali verujem da su se kockice pre same od sebe poklopile. U “Ložaču” on nam predstavlja Karla Rosmana koga su njegovi siromašni roditelji poslali u Ameriku jer ga je zavela služavka i dobila s njim dete. Ako razmislimo, videćemo da razlog izgnanstva jednog šesnaestogodišnjeg siromaha ne može biti skandal i građanski nemoral, jer on nije deo elite da bi ga sparivanje sa nekom tamo nimfom-služavkom ugrozilo, već je sam taj čin za Kafku nešto ogavno i pogrešno, nalik na greh, zbog čega on mora da ispašta, i tu je stalno prisutno stanje mazohizma.

U “Preobražaju” Gregor Samsa pri buđenju iz nemirnih snova ustanovljuje da se u svom krevetu pretvorio u ogromnu bubu. Tu, na početku, mi ne znamo (nalik na “Proces”) zbog čega je ne baš voljeni sin kažnjen, preobražajem u nešto tako odvratno kao što bi bila tvrdoopnasta, džinovska, crna buba. Znajući da je ovu izvanrednu, fantastičnu i fantastično dobru priču napisao (a to je i kraj 1912.) i da tada još nije bio (ili znao) bolestan, mi taj doživljaj, tu atmosferu možemo posmatrati kao osećaj koji je Kafka celog svog života imao. Kako u svojoj porodici (u “Preobražaju”) tako i u društvu, preduzeću u kome je radio. Usled svojih strahova i nemira on je sebe uvek video kao drugačijeg, iako je i sam deo te iste porodice, on je bio taj element nemira, različitosti, kao da je sam bolestan (a možda delom vidovit, kakav jeste, već je naslućivao svoju bolest), gubav ili šugav, leprozan, da iz njegovog daha izlaze sve zaraze i prljavštine ovog i onog sveta, kao da ima AIDS (iako će to tek za šest decenija postati poznato) i svi ga se klone i preziru ga. To može biti i narkoman, sramota za svoju porodicu, koga ista zaključava u sobu, stideći se njegovog prisustva i sve čekajući da što pre odahne, otegne papke ili u ovom slučaju dlakave nožice.
“Presuda” je povest koja je posvećena Feliciji Bauer, upoznaje nas sa Georgom Bendemanom (takođe) mladim, ovoga puta trgovcem, koji je u nedoumici šta da radi sa svojim nesrećnim prijateljem koji životari u dalekoj Rusiji i koga on u svojim redovnim pismima izveštava lažno o svom životu i poslovima, prećutkujući deo o svojoj sreći. Njegov zločin je u tome što ni sretan nije po volji svoga oca koji ga zbog laži, zanemarivanja (njega – oca), zbog toga što je oženio laku ženu koja je dizala suknje, osuđuje (proklinje) na smrt da bude udavljen vodom.
Kako mora da je bio tužan odnos Kafkinih roditelja, posebno oca, prema njemu kada je napisao takve priče?! U njima je on uvek odvratan, kažnjen, izgnan a ako je i sretan i ima sređen život, svoju porodicu, onda je “mali glupan”, “pakleno biće” (“Presuda”), za druge nema mira sve dok on ne skonča svoj bedni život (“Preobražaj”, “Presuda”).
To bi bio tek jedan od neizbežnih simbola ove tri Kafkine povesti. Tu je i permanentno neznanje ili ubeđenost junaka da to što je učinio nije njegova krivica (“Ložač”), nije zatucani nesposoban trgovački putnik (“Preobražaj”), time što prećutkuje istinu svom prijatelju spasava ga ogromnog razočarenja.

Nije nepoznato i to da je sve tri povesti ove zbirke Kafka napisao iste godine (1912), s tim što je fragment “Ložač” završio početkom 1913. godine. On je taj fragment doista pisao za roman “Nestali” (nezavršen, vrlo duhovit roman koji će kasnije, posthumno, verovatno zbog svog motiva, biti poznat pod naslovom “Amerika”, i mi ga danas pod tim imenom znamo), ali ga je uvek gledao kao samostalnu priču, kao završenu povest.
Sve tri, bilo zajedno ili samostalno, predstavljaju jezgro Kafkine pripovedačke umetnosti, spregnutost potpunog ostvarenja tela i duša, sve strahove i vizije koji su mučili tog genijalnog i zaplašenog čoveka. Jer, to je on bio najpre – čovek. Iako je sebe video kao sve drugo.
Grotesku, kakva je povest “Preobražaj”, iskarikirana, o svetu neosećajnosti, poraza logike, naći ćemo i u drugim Kafkinom povestima kakvi su npr. “Umetnik u gladovanju” ili roman “Zamak”. Otuđenje kao završni čin svih sparivanja, razmnožavanja i odnosa, onakvo kakvo ga poznajemo danas slobodno bi mogli reći – prvi je najavio Kafka svojim delom. Njegovi junaci (on sam), gurnuti nekim čudnim spletom (da li zbog porekla) okolnosti u vrtlog čudnih događaja, nerazuma, iz kojih se nikada više neće moći izvući. On se jadanjem, sarkazmom najpre postavlja prema tim zbivanjima jer ga pritiska da se opravdava, da shvati šta se dešava, ali sve što saznaje je da je bespomoćan i da je sve uzaludno.
Nešto poput njegovih sunarodnika i rođaka koje će deceniju kasnije neki drugi odvesti na tuširanje …

Neće li, na posletku, svaki put koji izaberemo biti slepi put?

NAPOMENA:

.
I kada bih želeo da ustuknem, da se uklonim od Kafke i njegovih spisa, to je nemoguće. On se poput dobrog duha uvek vraća. Sam nas pronalazi, nekim novim otkrićem, zaturenim spisom, zaboravljenim crtežima. Zato, čitajte Kafku ili mu se još bolje vraćajte s vremena na vreme, čisto da se ne uplaši da smo ga zaboravili, a i same sebe sa njim.

Ovde nije kraj jer sva Kafkina dela su nezavršena, u fragmentima, pa tako i ovaj spis u njegovu čast.

između dve kiše i jaka pljuska u Negotinu 08.VII 09. Skala

About bosanac1v

Humanist, publicist

Komentariši

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s