Predrag Milidrag

Trilogija Matrix i zapadna filozofija

http://www.odjek.ba/index.php?broj=26&id=14

O idejnom bogatstvu filmske trilogije Matrix dovoljno govori činjenica da su u njoj pronalaženi tragovi najrazličitijih misaonih tradicija: sve moguće (i nemoguće) vrste istočnjačkih i zapadnjačkih religija, misticizam, istočne i zapadne filozofije, mozgovi u tegli H. Putnama i, naravno, sveprisutna postmoderna s Baudrillardom na čelu.
Ne znamo mnogo o tome koje su izvore koristili braća Wachowski kada su pisali scenario. Autori i dalje dosledno odbijaju da govore o svom delu, kako o njegovim filmskim tako i o scenarističkim aspektima, smatrajući da gledaocima, laicima i stručnjacima svih vrsta treba prepustiti potragu za smislom. Stoga, nema nikakvog razloga da i mi u ovom tekstu ne ostavimo po strani i Baudrillarda i religiju i mistiku i naučnofantastičnu književnost (V. Gibsona, na primer) i japanske mange (Ghost in the Shell Mamorua Oshiia, 1995), o mozgovima po teglama da i ne govorimo, te da se usredsredimo na jedno drugačije tumačenje ideja ove filmske trilogije, naime ono iz perspektive istorije filozofije. Preostaje sasvim dovoljno momenata koje je teško objasniti ičim pobrojanim. Na primer, zašto je Neo nov ili zašto naslov trećeg dela sadrži pojam revolucije, jer novum i revolucija ponajpre su (da ne kažem: prvotno su) deo zapadnjačke misaone tradicije.
U ovom ću tekstu pokušati da ukažem na živu prisutnost nekih važnih ideja zapadne filozofije u Matrixu. Nemam pretenziju da pružim zaokruženo tumačenje Matrixa, još manje da otkrivam njegovu „istinu“ jer kao filozofa mnogo me više brinu pitanja nego odgovori, baš kao i braću Wachowski; trilogija Matrix toliko je bogata idejama da bi bio greh dopustiti da metafizička pretenzija na istinu i sveobuhvatnost osiromaši tumačenje. Otud, mnogi momenti uopšte neće biti uzeti u razmatranje, a mnogi od njih uopšte se ni ne daju objasniti pristupom usvojenim u ovom tekstu, baš kao što se mnogi pomenuti zasigurno mogu (bolje) objasniti i na drugačiji način. Utoliko, ovaj tekst treba posmatrati tek kao prilog pokušaju boljeg razumevanja ideja sadržanih u trilogiji i, nadam se, kao nagovor da se ona (još jednom) pogleda.
Osnovna teza ovog teksta jeste da su a) u trilogiji Matrix jasno prepoznatljive platonističke, kartezijanske i hegelovske ideje i b) da, na opštem planu, radnja filma izražava kretanje (napredak?) od Platona preko Descartesa do Hegela. Drugim rečima, iako neću braniti tu tezu, trilogija se može tumačiti i kao put ka Hegelu.
U Matrixu, filozofske su ideje delatne, a ne verbalne, jer likovi rade, neprestano rade; oni ne sede unaokolo beskrajno pričajući kao u drugim „filozofskim“ filmovima. Celi svetovi se u Matrixu menjaju zahvaljujući njihovom radu! Zato Hegel, ali, kao što ćemo videti, ne samo on.

Očigledan je platonizam prvog dela trilogije. Postoje dva sveta, virtualni svet matriksa i stvarni svet, koji su strogo razdvojeni i čiji je ontološki odnos jasno definisan zavisnošću prvog od drugog: mašine i probuđeni ljudi određuju virtualni svet matriksa, tj. događaji u svetu matriksa daju se objasniti odgovarajućim događajima u stvarnom svetu. Ni na nivou priče ni na nivou slike gledalac nijednog trenutka nije u nedoumici oko toga koji je koji svet. To je apsolutno ključan momenat cele trilogije: nema pitanja koji je svet „istinski“, a koji je „privid“. Sasvim je druga stvar da li svi akteri znaju za to.
Nemoguće je otrgnuti se od platonističkog tumačenja slavne scene s plavom i crvenom pilulom. Na njenom početku, Morpheus pristupa Neu na filozofski način, naime problematizacijom samorazumljivog:

– Ovde si zato što nešto znaš.
– Ne mogu da objasnim šta.
– Ali ti osećaš to. Osećaš to ceo život. Nešto sa svetom nije u redu, ne znaš šta je, ali tu je, kao trn u tvom umu koji te izluđuje. … Hoćeš da znaš šta je to? … [Matrix] je svet koji ti je navučen preko očiju da sakrije istinu. Da si rob, Neo. Kao i svi, rođen si u ropstvu, rođen u zatvoru kojeg ne možeš ni omirisati, ni okusiti, ni opipati, u zatvoru za tvoj um.
(I 0.26.03–27.54)

Morpheus ne pokušava ništa drugo do ono što je Sokrat pokušavao babičkom veštinom, da porodi znanje već sadržano u ljudskom duhu na nereflektovan i samorazumljiv način: „Nažalost, nikome se ne može reći šta matriks jeste. To moraš sam videti“ (I 0.27.33).
Nadalje, nema sumnje u istinitost znanja o tome šta uistinu jeste a šta nije, niti iko sumnja u to da postoje oni koji znaju i oni koji ne znaju. Kao platonovski filozof, Morpheus zna šta jeste istina: „Nudim ti samo istinu. Ništa više“ (I 0.28.23).
Sve to jasno ukazuje da u prvom delu nema mesta za kartezijanska/novovekovna epistemološka pitanja. Takođe, nema mesta ni za Descartesovu radikalnu sumnju, jer skeptička pitanja nisu konstitutivni deo saznajnog procesa: sumnja je isključivo metodološkog karaktera što Descartesova sumnja nikad nije! Da li bi se možda kartezijanski motiv mogao naći u činjenici da je matriks kreacija mašina? Sa zloduhom skraja Prve meditacije na umu , pitamo da li su mašine zlodusi sveta matriksa? U duhu onog ko je u matriksu Descartesova sumnja može da radi koliko god joj drago: on sumnja u čula, sumnja da ima telo, sumnja da sanja, sumnja da postoji zloduh, sumnja u vlastite sposobnosti, stiže do uvida cogito, ergo sum, ali se ne „budi“ iz sveta matriksa! Ne možete se radikalnom sumnjom „probuditi“ iz celog sveta; za to vam je potreban neko ko se već „probudio“, Morpheus. Nikom u Matrixu ne pada na pamet da zloduh možda postoji, zato što svako od probuđenih zna da postoji: ako nas zloduh vara, ne postoji nikakva mogućnost da znamo da nas vara, a ako, kao probuđeni, znamo da nas vara onda to znamo. To je temeljna nekartezijanska postavka Matrixa i upravo zbog nje nema prostora za radikalnu sumnju, nedostaje sloboda, pa bila ona i samo u mislima.
Treći platonovski momenat koji nam otkriva Morpheusov govor jeste da je svet matriksa svet privida i da se njime skriva istina, da su ljudi robovi mašina. Zatvor u kojem se nalazi čovek opisao je već Platon svojom alegorijom pećine iz Države. To objašnjava i zašto su autori u celoj trilogiji ogroman naglasak stavili na unutarnje oko kojim se sagledava istina i suština stvari, na vid. Već slep, grad mašina Neo vidi okom uma (III 1.29.37). Reč je o još jednoj platonovskoj ideji, kraj šeste knjige Države (507b–511e) i početak sedme (do 519d).
Ne treba prevideti ni ulogu Proročice, a da bi cela stvar bila nedvosmislena braća Wachowski iznad vrata u njenom stanu postavili su i natpis „Spoznaj sebe samog“, natpis koji je stajao na ulazu u Apolonov hram u Delfima. No, natpis je na latinskom, pisan nemačkom goticom. Slučajno?
Morpheus izražava još jednu važnu antičku ideju: „Telo ne može da živi bez duha“ (I 0.53.21). Da bi bilo živo, telo mora imati dušu. Međutim, i tu radi dijalektika koja radnju vodi dalje od prvog dela, jedna od osnovnih intencija Matrixa jeste upravo razdvajanje duha i tela. Svrha fizičkih vežbi i učenja borilačkih veština kojima se u Matrixu poklanja toliko pažnje jeste učiniti duh manje podložnim uticaju tela, naučiti ga da telo u virtualnom svetu matriksa uopšte nije telo, otkloniti naviku duha da ga tako posmatra, te da, utoliko, u matriksu ne važe fizički zakoni na koje je zajedno s telom navikao u stvarnom svetu.
Sve su ovo kartezijanski motivi. Za Descartesa, naša je volja slobodna i ona je konstitutivni element saznanja jer pomoću nje sudimo. Da bi se ona vezala isključivo za jasne i razgovetne ideje neophodno je otrgnuti je od nejasnih i nerazgovetnih ideja koje potiču od tela i njegove zajednice s dušom, a koje, zajedno s navikama i oprirođenim predrasudama sačinjavaju ono što je Descartes zvao „učenja prirode“ (za razliku od prirodne svetlosti) . Descartesov je cilj pročišćavanje tih učenja od predrasuda i pogrešnih učenja, te sticanje drugačijih navika verovanja, što pri suđenju oslobađa duh od uticaja tela na volju. Upravo to je cilj i svih vežbi u prvom Matrixu, oslobađanje duha od navike volje da sudi kako u matriksu važe zakoni stvarnog sveta. Volja se tako oslobađa od uticaja tela, ona ista oko koje će se „vrteti“ ceo drugi deo Matrixa; no, rezultat toga više neće biti kartezijanski.
U prvom delu trilogije Neo jeste oslobodio duh, no, njegova je sloboda samo sloboda u matriksu, sloboda duha u samom sebi koja ne proizvodi posledice u stvarnom svetu. Duh jeste slobodan ali čovek i dalje nije ospoljen, potvrđen u toj svojoj slobodi, jer, govoreći u kategorijama trilogije, ta sloboda nije i sloboda istinskog tela, sloboda u stvarnom svetu. „Sloboda u misli ima samo čistu misao za svoju istinu, koja nije ostvarena u životu, ispunjena životom, te, dakle, predstavlja takođe samo pojam slobode, a ne samu živu slobodu. … Ali kao apstrakcija koja se ovde odvaja od raznolikosti stvari, pojam nema u samom sebi nikakve sadržine, već ima neku datu sadržinu. Dakako, svest, zamišljajući neku sadržinu, ona je time iskorenjuje kao neko tuđe biće; ali pojam je određeni pojam, i ta njegova određenost jeste ono tuđe koje on ima u sebi“. Neo se nalazi na stoičkoj poziciji „subjektivne izmirenosti“ u matriksu: on jeste slobodan od matriksa, ali je i dalje slobodan samo u matriksu, matriks je kao takav za njega i dalje datost.
Za stečenu samosvest i svest o slobodi, konstitutivna je svest o njenoj vlastitoj rascepljenosti i rascepljenosti sveta. Neo i agent Smith izraz su hegelovske „nesrećne svesti“, a njen sastavni deo čini dualizam duha i tela. Napor da se ona ukine (tako što će se dualizam razviti u svim svojim momentima) čini sadržaj sledeća dva filma. Interesantno, o tome prvi put čujemo od agenta Smitha (I.39.55–40.50).
Hegel je već opisao sve što će se dogoditi u Matrixu. Kretanje se „razvija kroz ove momente: što ta nepromenljiva svest predstavlja ono što je nepromenljivo u pojedinačnoj svesti uopšte, potom što je sama ona kao pojedinačna suprotna drugoj pojedinačnoj svesti i, najzad, što je sa njom istovetna. Ali, ovo posmatranje ukoliko ono pripada nama, ovde je prerano“ (Hegel 1986: 128), jer u prvom filmu imamo samo delatan prvi momenat.

 

II

Na početku i na kraju drugog dela trilogije nalaze se dve sadržinski identične scene; mora ih biti dve jer radnja ima dva pokretača. Prva je kada agent Smith uspeva da zavlada jednim od probuđenih, Bayneom (II 31.30–32.20). Druga scena nalazi se na samom kraju. Neo, naime, uspeva u stvarnom svetu ono što je dotad uspevao samo u matriksu. Snagom svoga duha onesposobljava mašine: „– Nešto je drugačije. – Šta? – Osećam ih“ (II 1.58.10–2.00.20) uzvikuje Neo, zaustavlja mašine i pada u nesvest.
U oba slučaja na delu je interakcija između dva sveta. Šta je omogućilo takav razvoj događaja, šta je metafizička pretpostavka mogućnosti interakcije svetova?
U sceni razgovora Nea i zapovednika Hamanna na kontrolnom nivou Ziona (II 0.35.45–37.06) prvi put se pominje očigledna međusobna zavisnost mašina i ljudi, gospodara i robova, naime da jedni bez drugih ne mogu biti, te utoliko ideja da bi ljudi mogli isključiti mašine koje ih održavaju u životu ne znači da imaju „kontrolu“ nad njima. Filozofi imaju pojam za takav odnos: ekvivalencija.
Paralelno s uvidom o tom odnosu, problem ospoljavanja i opredmećivanja svesti rodio je i pitanje o slobodi volje i zato se kroz ceo drugi deo neprestano govori o tome. Odgovor na to pitanje Neo prvo traži u antici, od Proročice, a ona odgovara novim pitanjima i nikako ne može drugačije, jer svojom prirodom (i kao program i kao prorok/glasnik) ona potvrđuje nepostojanje slobodne volje (II 0.43.45–44.11)
Zato, u prvom filmu nemamo čak ni ideju slobode volje, jer u antici nemamo moderan koncept volje i Morpheus (a ko bi drugi?) to nedvosmisleno izražava: „Nema slučajnosti. Nismo došli slučajno ovamo. Ne verujem u slučajnosti. …ne vidim slučajnost. Vidim proviđenje. Vidim svrhu. Verujem da nam je sudbina biti ovde. To je naš usud“ (II 1.37.34–38.01). U Matrixu naprosto nema mesta za pitanje o slobodi volje jer volju tek treba osloboditi od uticaja tela, tek treba stići do modernog pojma volje i njene izvorne neobavezanosti telom, duhom, proročanstvima, verovanjima ili navikama. Na kraju krajeva, šta bi se to uopšte moglo birati u prvom delu Matrixa? Šta bi Neo mogao da bira, na čemu bi mogao potvrditi svoju slobodu? Ima li on, ili bilo koji drugi probuđeni, uopšte bilo kakvog izbora u vezi s bilo čim?
Kartezijanskim jezikom govoreći, zahvaljujući duhovnim vežbama u prvom delu, Neo je uspeo da oslobodi duh od dominantnog uticaja spoljašnjih određenja, on je slobodan od oprirođenih predubeđenja o tome šta je moguće a šta nemoguće u matriksu; Hegel bi rekao da je tek u Neu uistinu (ponovo) sinula svest o slobodi ljudskog duha. Ne smemo prevideti da do ekvivalentnog procesa dolazi i kod agenta Smitha koji Neu šalje slušalicu kojom je bio povezan s ostatkom mašina i programa (II 0.09.02), pokazujući time da više nije vezan za tu svoju osnovu (već je postao virus): „Zbog vas više nisam agent ovoga sistema. … Recimo, nov [sam] čovek, poput vas, slobodan“ (II 0.50.10), i on samo u matriksu. No, sve dok je reč samo o svetu matriksa, sloboda volje jeste samo pojam slobode (ili u najboljem slučaju samovolja).
Prisutnost dualizma potvrđuje i sam Neo obraćajući se Proročici i celu stvar direktno povezujući sa zaustavljanjem mašina na kraju drugog dela: „Reci kako sam razdvojio duh od tela bez uključenja [u matriks]. Reci kako sam mislima zaustavio četiri [mašine, tj.] stražara“ (III 0.26.05). Razdvajanje duha od tela metafizička je pretpostavka interakcije dva sveta, jer duša može biti nezavisna/slobodna od tela samo pod pretpostavkom da je stvarno telo automat koji dobro ili loše radi, automat koji jeste moje telo, ali koji je kao takav za samu dušu akcidentalan (jer isto bi bilo i da imam drugo telo). Agent Smith, jedan program, preuzima kontrolu nad Bayneom (II 31.30), Smithov hardver jeste zamenljiv, njegovo telo ili nije živo (mašine) ili nije bitno što je živo (Bayne), a ono što preostaje s dualizmom kao pretpostavkom jeste čist razum, te otud mašine i programi svet razumevaju samo u kategorijama uzroka i posledice, ciljeva i sredstava za njihovo ostvarenje.
Ako nam o prisustvu Descartesa u drugom delu možda i ne govori Merovingov francuski jezik, zasigurno govori Arhitekta upotrebom izraza ergo u razgovoru s Neom. U tom razgovoru kristalno se jasno vidi sva razlika između mašina i ljudi. Zato, navodimo ceo njihov dijalog:

– Zdravo, Neo.
– Ko si ti?
– Ja sam Arhitekta. Ja sam stvorio matriks. Čekao sam te. Imaš mnoga pitanja i mada ti je proces promenio svest – ostaješ ljudsko biće. Ergo, neke ćeš moje odgovore shvatiti, a neke nećeš. Otud, iako je tvoje prvo pitanje najumesnije, shvatićeš, ili nećeš, da je i najnebitnije.
– Zašto sam ovde?
– Tvoj je život zbir ostatka neuravnotežene jednačine svojstvene programiranju matriksa. Proizvod si anomalije koju, uprkos iskrenom trudu, nisam uspeo da eliminišem iz inače matematički preciznog sklada. Iako ga savesno izbegavam, problem nije neočekivan, pa čak ni izvan kontrole što te je na kraju neizbežno dovelo ovamo.
– Nisi mi odgovorio.
– Zanimljivo. Brže nego drugi.
–[Reakcija jedne od prethodnih verzija Nea na TV ekranima] Drugi? Koliko drugih? Koji drugi? Ogovori na moje pitanje!
– Matriks je stariji nego što misliš. Ja radije brojim od anomalije do anomalije i po tome ovo je šesta verzija.
–[Neo na TV-u] Pet verzija? Tri? Lagali su me. Ovo je sranje.
– Moguća su samo dva objašnjenja: ili mi niko nije rekao ili niko ne zna.
– Tačno. Kao što shvataš, anomalija je sistemska. Stvara fluktuacije u najjednostavnijim jednačinama.
–[Neo na TV-u] Ne možeš me kontrolisati. Jebi se! Mrtav si! Ni na šta me ne možeš prisiliti!
– Izbor. Problem je izbor.
– Prvi matriks bio je, naravno, savršen, umetničko delo, besprekoran, uzvišen. Trijumf u skladu s monumentalnim neuspehom. Sada mi je jasna, neizbežnost njegove propasti kao posledica nesavršenosti sadržane u svakom ljudskom biću. Preradio sam ga na osnovu tvoje istorije da bi tačnije odražavao raznolike grotesknosti vaše prirode. Ipak, opet me frustrirao neuspeh. Vremenom sam shvatio da mi je odgovor izmicao jer je zahtevao jedan slabiji um ili um manje ograničen merilima savršenstva. Odgovor je otkrio drugi, intuitivan program. Stvoren da istražuje aspekte ljudske psihe. Ako sam ja otac matriksa, ona mu je bez sumnje majka.
– Proročica.
– Molim te! Kao što sam rekao, nabasala je na rešenje čime je 99 posto ispitanika prihvatilo program ako su imali izbor, pa čak i kad su na gotovo nesvesnom nivou bili svesni izbora. Iako je ovaj odgovor funkcionisao, očigledno je imao temeljnu manu, stvarajući tako protivrečnu sistemsku anomaliju koja bi, bez kontrole, mogla ugroziti sam sistem. Ergo, iako u manjini, oni koji su odbili program [tj. matriks], bez kontrole bi povećavali mogućnost katastrofe.
– Reč je o Zionu.
– Ovde smo jer će Zion biti uništen. Stanovnici usmrćeni, postojanje izbrisano.
– Sereš.
–[Neo na TV-u] Sereš.
– Negiranje je najpredvidljiviji od svih ljudskih odgovora, ali budi uveren da će ovo biti šesti put da ga uništavamo i da smo postali veoma delotvorni. Funkcija Odabranog je da se vrati u Izvor, dopuštajući privremeno širenje šifre koju nosiš i ponovno ubacivanje primarnog programa. Nakon toga, moraćeš da izabereš 23 pojedinca iz matriksa, 16 žena i sedam muškaraca, da bi se obnovio Zion. Ne obaviš li to, doći će do katalizmičnog rušenja sistema koje će ubiti svakog ko je povezan s matriksom, što će, zajedno s uništenjem Ziona, na kraju dovesti do izumiranja cele ljudske vrste.
– Nećeš to dopustiti. Potrebni su ti ljudi da bi preživeo.
– Spremni smo prihvatiti neke nivoe preživljavanja. No, ključna je stvar da li si spreman preuzeti odgovornost za smrt svih ljudi na svetu. Zanimljive su tvoje reakcije. Tvojih je pet prethodnika namerno bilo zasnovano na istom temelju, kontingentna potvrda koja je nameravala da stvori duboku privrženost ostatku tvoje vrste da bi Odabrani imao lakši posao. Dok su drugi to iskušavali na jedan vrlo opšti način, tvoje iskustvo je mnogo određenije. Što se tiče… ljubavi.
– Trinity!
– Zato je ušla u matriks, da te spasi po cenu života.
– Ne.
– Što nas dovodi do trenutka istine. Tu se pokazuje osnovna mana. Anomalija se otkriva kao početak i kao kraj. Dvoja su vrata. Desna vode do Izvora i spasa za Zion. Leva natrag u matriks, k njoj i ka kraju tvoje vrste. Dobro si rekao, problem je izbor. No, već znamo što ćeš učiniti, zar ne? Već vidim lančanu reakciju hemijskih prekursora koji uzrokuju osećaje, stvorenih da zamagle logiku i razum. Osećaje zbog kojeg ne vidiš jednostavnu istinu. Ona će umreti i ti to nikako ne možeš sprečiti. Nada. Najbizarnija ljudska zabluda. Istovremeno izvor tvoje najveće snage i slabosti.
– Na tvome mestu, nadao bih se da se više nećemo sresti.
– Nećemo.
(II 1.50.27–57.37)

Neo bira leva vrata i spas Trinity po cenu rizika istrebljenja čovečanstva. Po toj svojoj odluci Neo jeste nov, jer nijedna od njegovih pet prethodnih verzija nije odabrala pokušaj spasa Trinity. To znamo jer Arhitekta kaže da će Zion biti uništen i šesti put.
Arhitekta je uveren da zna šta će Neo izabrati: Zion. Proročica je takođe uverena da zna: isto Zion. No, šesti Neo bira spas Trinity. Zašto su ovog puta Arhitekta i Proročica pogrešili? Na najopštijem nivou, pogrešili su jer nisu uvideli da ovog Nea ne određuje telo, u meri i na način na koji je određivalo prethodne njegove verzije. Arhitekta „već vidi[m] lančanu reakciju hemijskih prekursora koji uzrokuju osećanja, stvorenih da zamagle logiku i razum“, ne shvatajući, pri tom, ni to da sama apstraktna podela na razum i osećanja kod ovog Nea nije više delatna, ni to da ljudska osećanja nisu tek posledice dešavanja u telu, niti to da postoji i treći element, slobodna volja koja nije unapred određena ni uvidima razuma ni telom. Arhitekta i Proročica greše jer u jednačine (!) nisu uključili slobodu volje. Naravno da nisu jer sloboda nije izračunljiva.
Da iskažemo to i drugačije. Arhitekta i Proročica nisu čitali Hegela: ništa se veliko u istoriji nije dogodilo bez strasti. „Dva su momenta koja ulaze u naš predmet: jedan je ideja, drugi su ljudske strasti“, zato što „[s]vrha za koju ja treba da budem djelatan mora na svaki način biti i moja svrha … To je ono beskonačno pravo subjektovo da on u svojoj djelatnosti i radu sebe samoga nalazi zadovoljenoga“ (Hegel 1966: 29, 27–28), „jer individuum je ono što opstoji, a ne čovjek uopće, jer taj ne egzistira nego određeni čovjek“ (isto: 29). Braća Wachowski sve to dobro razumeju: „Drugi to osećaju na opšti način. Tvoja su iskustva više određena što se tiče… ljubavi“. Ljubav, ta strast i u Hegelovom i u običnom smislu, šestog Nea određuje mnogo temeljnije nego njegove pređašnje verzije. Neo voli Trinity i ne oseća ljubav „na opšti način“. Drugim rečima, ovaj se Neo zasigurno razlikuje od prethodnih svojih verzija barem po tome što „ludo voli“ Trinity, toliko da ta ljubav odnosi prevagu nad opštim ciljevima.
Zahvaljujući „određenijem iskustvu ljubavi“, iskustvu subjektivnosti, samoodređenja i samosvrhe, šesti Neo uspeo je da svoj duh korenito oslobodi od odlučujućeg uticaja spoljašnjih faktora. Naime, prethodnih pet verzija Nea odabralo je spas Ziona, odnosno njihova odluka i delanje bili su motivisani isključivo moralnim principima, „višim“ interesima, dužnostima prema ljudskoj rasi ili tvrdnjama Proročišta, a po cenu gubitka Trinity. No, oni nisu postizali cilj, oslobođenje ljudi i kraj rata: ma koliko birali „pravu stvar“, „ispravno“ i „moralno“ postupali, oni su bili neuspešni. Izuzetno moralni i krajnje neuspešni!
Poslednjeg je Nea odredio vlastiti, vrlo ličan momenat, ljubav. Hegel nam jasno ukazuje na to da se na svetskoistorijske pojedince ne mogu primenjivati kategorije morala zato što je na svetskoistorijskoj pozornici dihotomija opšte dobro – lični interes lažna: „[I]z svjetske povijesti djelovanjem ljudi uopće proizlazi još nešto drugo, a ne samo ono za čim oni teže i što postižu, ne samo ono što neposredno znadu i hoće. Oni ispunjavaju svoj interes, ali osim toga nastaje još nešto, što također leži u tome, ali što nije ležalo u njihovoj svijesti i u njihovoj namjeri“ (Hegel 1966: 33). Neo je pokazao da je cela dilema koju, ne zaboravimo, pred njega postavljaju programi (Arhitekta i Proročica) uistinu lažna, jer događaji će pokazati da odabiranjem Trinity Neo istovremeno i spašava Zion i uspeva da okonča rat ljudi i mašina. Utoliko, s obzirom na alternativu, čak i izbor Ziona umesto spasa Trinity reafirmiše spoljašnju određenost duha. Određivanje Neove volje u skladu s kantovskim „sveopštim zakonodavstvom“ kategoričkog imperativa (a o tome je reč!) svaki put je vodilo propasti Ziona. Šesti Neo je odlučio da „ne bude“ „moralan“, okončavši time rat.
Odlučujući se za spas Trinity Neo postaje svetskoistorijski pojedinac , i kao takav je nov jer je svojom slobodnom odlukom izmenio evolutivni tok razvitka matriksa, doveo je do njegove re-evolucije.

 

III

Dualizam duše i tela, čiji je ekvivalent dualizam dva sveta, doveden je do krajnjih posledica u gigantomahiji Nea i agenta Smitha u trećem delu. Sve do tog događaja, svet matriksa ima „nepotpunu svetovnost“, on ontološki i uzročno zavisi od stvarnog sveta, iako sve manje kako filmovi odmiču (i u tom kontekstu treba tumačiti Neovo zaustavljanje mašina i Smithovo preuzimanje Baynea). Tek je u gigantomahiji svet matriksa zadobio samostalnost u odnosu na stvarnost; ta samostalnost nije ontološka, on i dalje zavisi od sveta mašina, ali jeste delotvorna i donosi punu reafirmaciju platonizma prvog filma: ishod sukoba u matriksu određuje ishod bitke za Zion.
Na kraju sukoba s agentom Smitom Neo umire, pobeđujući Smita i okončavajući rat između mašina i ljudi. Kao i Neo, i agent Smith nestaje, biva uništen. Pa ipak, teško da je ikome žao što Smitha više nema. Da li zato što je on bio „negativac“? Naravno da ne, jer u celom Matrixu postoji samo jedan jedini negativac, Šifrant koji u prvom delu izdaje Morpheusa agentu Smithu; od ostalih, Bayne je posednut, a Smith je tek program. Ni mašine ne mogu biti negativci jer njihov je cilj da opstanu, baš kao što je to i cilj ljudi; sad, što ljudima nimalo ne prija način na koji one ostvaruju svoj cilj jeste drugi, pravi problem trilogije. Mašine zasigurno jesu protivnici, pa i neprijatelji, ali nisu negativci, pošto njihove pobude ni na koji način nisu moralno neprihvatljive (sve i da ostavimo po strani smislenost govora o moralu kod mašina). Autori zato i relativizuju negativnu sliku o mašinama kao o „mračnoj“ sili (koja se i nesvesno stvara kod gledalaca, zahvaljujući navici) i time što Neo očima uma njihov grad vidi kao grad svetlosti. Mašine nisu ništa „lošije“ od ljudi, još manje od njih su „zle“; samo se njihovi legitimni ciljevi razlikuju od ljudskih.
Iako je oslobođenje cilj i agenta Smitha, taj njegov cilj odnosi se isključivo na njega samog; Hegelovim rečnikom, nema ničeg opšteg u njegovom delanju. Smithovo delovanje posledica je volje za moć i zato biva uništen na jedini način na koji je moguće uništiti volju za moć, tj. njenim potpunim obesmišljavanjem pomoću nesuprotstavljanja/prepuštanja; no, to je već motiv koji je daleko od zapadnjačke filozofije.
Za razliku od Smithovog, Neov cilj nije partikularan: osloboditi čovečanstvo (od svih odnosa „u kojima je čovjek poniženo, ugnjeteno, napušteno, prezreno biće“). I ovde se odlično vidi kako u Matrixu radi odnos gospodara i roba. Naime, početni cilj čovečanstva istovrsan je sa Smithovim ciljem: uništiti mašine da bismo se oslobodili, odnosno, kod Smitha, uništiti slobodne ljude da bismo zavladali. Pri tome, u odnosu oslobođenih ljudi i agenata u matriksu, ljudi su uvek pristajali da budu robovi jer im život bio draži od slobode. Međutim, robovska svest napreduje, zahvaljujući radu, ona se obrazovala i preobrazila, dospevši do temeljnog uvida da je sloboda bez mašina iluzija. Zato se cilj čovečanstva promenio (umesto uništenja matriksa, sada je okončanje rata ), dok je cilj agenta Smitha ostao isti.
Razgovor Arhitekte i Proročice na kraju trećeg dela i slikom i rečima pobuđuje posebnu pažnju. U tom dijalogu Arhitekta pokazuje skepticizam u odnosu na trajnost postignutog mira s ljudima, dodajući da će iz matriksa biti oslobođeni oni koji to hoće.
Arhitekta odlazi, a na nebu duginih boja pomalja se sunce obasjavajući celu scenu. Da braća Wachowski nisu pokazivali naglašenu odbojnost prema svakoj vrsti patetike, lako bi bilo šareno nebo i sunce protumačiti kao sveopšti hepiend. U Matrixu ima patosa, Morpheusov govor pred ljudima u Zionu ili bitka za Zion na primer, ali patetike nema ni u tragovima, nema upotrebe emocija da bi se izvukli novci gledalaca. Osim toga, da li Matrix uopšte ima hepiend? Takođe, pretpostavka njene patetičnosti jeste da programi ipak imaju (vrlo jeftine) emocije, jer nebo, oblaci i sunce kreacija su jednog programa. Koji je, onda, smisao takve jedne slike na kraju trilogije, s konačno postignutim ciljem čovečanstva na umu?
Možda se ovde treba vratiti na Neove reči sa samog kraja prvog dela: „Nisam došao da vam kažem kako će se ovo završiti. Došao sam da vam kažem kako će početi“ (I 2.03.08). Na kraju trećeg dela, mašine su priznale ljudima pravo da budu slobodni, kao što su i oni sami mašinama priznali pravo na opstanak. To je nešto novo, to jeste nov početak u njihovim odnosima.
U odnosu ljudi i mašina imamo, dakle, po prvi put dva subjekta koji su međusobno barem u načelu priznati i koji zajednički prozvode svoj odnos. Ako je sama trilogija bila hegelovski inspirisana, ono što u svetu Matrixa sledi nakon nje objašnjivo je Marxom: „Buržoaski odnosi proizvodnje jesu posljednji antagonistički oblik društvenog procesa proizvodnje… Zato se sa tom društvenom formacijom završava prethistorija ljudskog društva“, kaže Marks u Prilogu kritici političke ekonomije (Marks 1979: II 333). Za ovaj tekst nije bitna buržoazija, već to što za Marxa tek nakon revolucije počinje prava istorija čovečanstva koja nije određena otuđenom nužnošću klasnog društva i eksploatacijom, već koja je rezultat razotuđene i slobodne stvaralačke delatnosti čoveka. Utoliko, sunce sa kraja, ali i Arhitektin skepticizam glede trajnosti mira s ljudima, označavaju početak nečeg dotad nikad viđenog u svetu Matrixa, početak stvaranja jednog (novog) sveta ljudi i mašina. Da ovakvo „marksističko“ tumačenje možda i nije toliko neverovatno, možda svedoči to da pri kraju ranije pomenutog intervjua Leri Wachowski, uz smeh, kaže da je njegov otac, koji je na njega i na njegovog brata intelektualno izuzetno uticao, „možda više marksista nego što sam ja“.
Ipak, naravno, moguće je i barem još jedno vrlo različito tumačenje. Da li je sunce s kraja filma možda Platonovo sunce? Ako jeste, ko ga vidi? Vide ga i stvaraju programi, neljudi. Teško je na ovom mestu ne setiti se samog kraja Zaratustre: „’Ovo je moje jutro, moj dan počinje: izađi sad, pojavi se, veliko podne!’ Tako je govorio Zaratustra, pa je napustio svoju pećinu, zažaren i snažan, kao jutarnje sunce što izlazi iza tamnih brda“.
No, i to je uistinu najlepše (jer priča o otvorenosti i bogatstvu ovog umetničkog dela), jedno pitanje ostaje bez odgovora: zašto se treći deo zove Matrix revolucije, zašto množina? Da li Proročicine reči sa samog kraja, kada kaže „Slutim da hoćemo. Jednog dana“ videti Nea ponovo, da li time govori o ljudima koji su poput Nea, slobodni, da li se revolucije odnose na njih, na ljude budućnosti, nadljude? Ako imamo dva subjekta, ljude i veštačke inteligencije, da li je svaki njihov akt stvaranja zajedničke istorije ujedno i akt revolucije? No, imamo li dva subjekta? Jesu li mašine sa svojom veštačkom inteligencijom subjekti? Ako i jesu, pitanje je o kojoj se i kakvoj revoluciji radi? Da li je moguća revolucija bez volje za moć? Ili je možda u pitanju svagda iznova vraćanje (istog?)? Vraćaju li nam se revolucije kao što nam se svakog jutra vraća sunce? Sunce na nebu duginih boja? Čije su revolucije u Matrix revolucijama?

 

LITERATURA

Filmovi i tekstovi scenarija
Matrix, 1999, SAD, Warner Bros, The Wachowski Brothers.
Scenario: http://www.imsdb.com/scripts/Matrix,-The.html (pristupljeno 17. maja 2011).
Matrix Reloaded, 2003, SAD, Warner Bros, The Wachowski Brothers.
Scenario: http://www.imsdb.com/scripts/Matrix-Reloaded,-The.html (pristupljeno 17. maja 2011).
Matrix Revolutions, 2003, SAD, Warner Bros, The Wachowski Brothers.
Scenario: http://www.horrorlair.com/movies/scripts/matrixrevolutions.pdf (pristupljeno 16. oktobra 2010).

 

Ostalo

Adam P., Tannery C. (publ. par). Oeuvres de Descartes. Paris: Vrin, 1996. (u tekstu označavano skraćenicom AT, iza koje slede tom i stranica)
Aude, Lancelin (internet). „Baudrillard décode ’Matrix’“, Le Nouvel Observateur, 19. 6. 2003. Dostupno na http://hebdo.nouvelobs.com/sommaire/dossier/051868/baudrillard-decode-matrix.html (engleski: http://www.empyree.org/divers/ /Matrix-Baudrillard_english.html) (pristupljeno 1. avgusta 2010).
Descartes, Rene (1975), Meditacije o prvoj filozofiji. U E. Husserl, Kartezijanske meditacije I. Zagreb: Centar za kulturnu djelatnost.
––(1951). Principi filozofije, u Riječ o metodi, Praktična i jasna pravila, Osnovi filozofije. Zagreb: Matica hrvatska, 1951.
Grau, Cristopher (ed.) (2005). Philosophers explore The Matrix, Oxford, Oxford University Press.
Irwin, William (ed.) (2002). The Matrix and Philosophy: Welcome to the Desert of the Real. Chicago and La Salle, Open Court.
Hegel, G.W.F. (1966). Filozofija povijesti. Zagreb: Naprijed.
––(1982). Rani spisi. Sarajevo, Veselin Masleša.
––(1983). Istorija filozofije. Beograd: BIGZ.
––(1986). Fenomenologija duha. Beograd: BIGZ.
Irwin, William (ed.) (2002). The Matrix and Philosophy: Welcome to the Desert of the Real. Chicago and La Salle, Open Court.
Kangrga, Milan (1983). Etika ili revolucija. Beograd: Nolit.
––(1984). Praksa, vrijeme, svijet. Beograd, Nolit.
––(2008). Klasični njemački idealizam. Predavanja. Zagreb: FF press.
Marks, Karl (1979). Osnovi kritike političke ekonomije, tom drugi. Beograd: Prosveta.
––, Engels Friedrich (1989). Rani radovi. Zagreb: Naprijed.
Milidrag, Predrag (2008), „Učenje prirode i volja kod Dekarta”, Theoria 51 (2): 79–98.
Niče, Fridrih (2007), Tako je govorio Zaratustra, Beograd: Feniks libris.
Platon (1976). Država. Beograd: BIGZ.
Yeffeth, Glenn (ed.) (2003).  Taking the red Pill. Science, Philosophy and Religion in The Matrix. Chichester: Summerdale.
Wartengerg, Thomas E. (2003) „Philosophy Screened: Experiencing the Matrix”, Midwest studies in Philosophy 27: 139–52.

Wilber, Ken (internet), „The Many Meanings of The Matrix“, intervju s Lerijem Vačauskim. Dostupno na: http://www.kenwilber.com/blog/show/230; transkript intervjua: http://integrallife.com/apply/art-entertainment/many-meanings-matrix-transcript (pristupljeno 5. avgusta 2010)

Izrazom „matriks“ označavam sam virtualni svet; pošto gledamo događaje u šestoj verziji tog sveta, početno slovo je malo. Kao „Matrix“ označavam filmsku trilogiju, a „Matrix“ se odnosi na prvi film. Dijalozi će biti citirani prema rednom broju filma (I, II, III) iza čega sledi sat, minut i sekunda njihovog početka i, po potrebi, minut i sekunda njihovog kraja. Podaci o samim filmovima i tekstovima scenarija nalaze se na kraju teksta. Sva podvlačenja u citatima jesu moja.

Znamo da je uslov da glumci dobiju scenario na čitanje bio da prethodno pročitaju Simulakrum i simulaciju Jeana Baudrillarda, delo koje se i pojavljuje na samom početku Matriksa (I 0.08.08).

„Čini nam se licemernim da idemo unaokolo i svima govorimo o čemu bi [film] trebalo da govori i šta bi trebalo da mislite o njemu“; naše tumačenje, „po samoj prirodi toga što smo njegovi tvorci, postaje … zakon, postaje Tumačenje, a svako drugo tek tumačenje nekog ludog pojedinca koji ništa nije shvatio“, kaže Larry Wachowski (Wilber, internet).

Nažalost, neću je braniti jer njena bi odbrana zahtevala mnogo temeljnije poznavanje Hegela od mog. Inače, u možda jedinom javnom očitovanju o trilogiji, Leri Wachowski najčešće puta pominje upravo Hegela. Slučajno? Nema slučajnosti u velikim misaonim delima, niti u pisanju ozbiljnog scenarija. Na osnovu tog intervjua teško je proceniti ozbiljnost njihovog čitanja i studiranja Hegela, ali reklo bi se da su glavni filozofski momenti bili autorima jasni i to ne samo na laičkom nivou.

Up. I 0.31.39, I 0.38.38. Ni Neo ne postavlja nikakva pitanja o tome šta je stvarno. On će se čuditi tome kako je moguće da matriks nije stvarnost (I 1.05.38) ali neće sumnjati u to da nije.

„Pretpostavit ću stoga ne najboljeg Boga, izvora istine, nego nekakva zloduha što je i u najvišoj mjeri moćan i lukav, koji je uložio sve svoje umijeće u to da mene prevari: mislit ću da nebo, zrak, zemlja, boje, likovi, zvukovi i sve ostale izvanjske stvari nisu ništa drugo nego obmane snova, zamke koje je postavio mojoj lakovjernosti: promatrat ću sebe samog kao da nemam ruku, ni očiju, ni mesa, ni krvi, niti kakva osjetila, nego da sve to imam jer krivo mislim“ (I Med., pasus 12: AT VII 22–23).

U uvodu za zbirku ogleda, pozivajući se na Meditacije, Kristofer Grau pita: „Neo se probudio iz vraški dobrog sna, iz sna koji je bio njegov život. Kako to zna?“, da se probudio (Grau 2005: 5). Tačno, to pitanje stoji, ali ga Neo ne postavlja; on se uopšte nije probudio, njega su probudili.

Ne na gledanje. Zahvalan sam profesoru Borisu Mikuliću koji me je naučio ovom. Inače, južnoslovenski jezici poznaju tu razliku: kada nešto shvatimo reći ćemo „da, vidim“, a ne „da, gledam“. Uz to: uvid, dovid, razvid, previd, privid, „imati u vidu“, božja providnost.

Za ogromnu snagu učenja prirode, up. Meditacije, AT VII 18, 22, 29, 35, 23. Za načine njihovog stavljanja pod kontrolu, up. AT III 117, IV 296, VII 58, VII 62. Up. i Milidrag 2008.

„Misliš što sam jači ili brži da to ovde [u matriksu] ima veze s mojim mišićima? … Pokušavam da ti oslobodim um. Ali mogu samo da ti pokažem vrata. Ti moraš da prođeš kroz njih“ (I 0.49.50, 0.51.18).

Fenomenologija duha, Samosvest, Sloboda samosvesti, Stoicizam (Hegel 1986: 122).

„Dakle, ta nesrećna, u sebi razdvojena svest, pošto je ta protivrečnost njenog suštastva za nju jedna svest, mora uvek da ima u jednoj svesti takođe onu drugu svest, i da tako, baš kada smatra da je dospela do pobede i do mira u jedinstvu, ponovo bude iz svake od njih neposredno isterana. … na njoj se vidi da je ona, kao nepodeljena, jedna dvostruka svest: sama ta svest jeste gledanje jedne samosvesti u neku drugu samosvest, i ona sama predstavlja te obadve samosvesti, i jedinstvo tih obeju samosvesti jeste za nju suština, ali ona za sebe još nije ta suština, još ne predstavlja jedinstvu tih obeju samosvesti“, Fenomenologija, Nesrećna svest (Hegel 1986: 126).

Hegel bi nam možda mogao biti od pomoći i pri razumevanju zašto oslobođeni ljudi u Neu vide Odabranog, onog ko će osloboditi čovečanstvo (što je vrlo naglašen momenat u prvom Matrixu); za to, vidi Fenomenologiju, Nesrećna svest, Oblik nepromenljivog (Hegel 1986: 127–129). Za Morpheusovu veru u Odabranog, II 0.07.37.

Zato Morpheus postaje nebitan u drugom delu. On je filozof antike koji ne zna šta bi radio s konceptom slobodne volje, što veruje u proročanstva i sudbinu, vezan je za spoljašnja određenja.

„Princip, tako i načelo, zakon jest nešto unutrašnje, što kao takvo, koliko god je ono u njemu i istinito, nije potpuno zbiljsko. … Za zbilju mora pridoći još jedan drugi moment, a to je činjenje, ostvarivanje, dok je njihov princip volja, djelatnost čovječja uopće. … Djelatnost koja ih pokreće i stavlja u bitak jesu čovječja potreba, nagon, nagnuće i strast“ (Hegel 1966: 27), kao što ćemo i videti u nastavku.

Up. Descartesovo razumevanje ljudskog tela, Meditacije, Pregled, AT VII 14.

Up. iskaze programa zvanog Meroving (II 1.03.18), ali i agenta Smita (II 0.50.35). Autori očigledno nisu hteli da vređaju inteligenciju gledalaca tako što bi mašinama i programima pripisali osećanja, sto je tako česta pojava u lošim (američkim) SF filmovima i lošoj SF književnosti, na primer u filmu AI Stivena Spilberga (Steven Spielberg, 2001) u kojem muško dete robot (ma šta to značilo) traga za majčinskom ljubavlju. Možete li zamisliti da vaš mikser „baci oko“ na peglu? Jer, nema baš nikakve razlike (niti je može biti) između robota i kućnih aparata, ma kakvu veštačku inteligenciju robot imao: njegovo telo nije živo, te on ne može imati strasti. No, patetika je oduvek bila izraz lenjosti mišljenja i dobar način za podilaženje emocijama gledalaca/čitalaca, naravno da bi se izvukao novac od njih.

Usput, to da Keanu Reeves igra šestu verziju Nea otvara zanimljivo pitanje o identitetu Nea jer, kako je očito iz razgovora s Arhitektom, svih prethodnih pet jesu, barem fizički, bili isti kao i šesti (to vidimo na osnovu snimaka njihovih reakcija na televizorima). U prvom delu, Morpheus objašnjava Neu da je njegov izgled u matriksu „rezidualna slika o samom sebi. To je mentalna projekcija tvog digitalnog ’ja’“ (I 0.38.28). No, kako to da je ona ista kod svih verzija Nea?

„– Šta ako ne uspem? – Zion će pasti. … Spasićeš Zion dođeš li do Izvora“ (II 0.47.27–47), kaže mu ona a potpuno isto kasnije u filmu rećiće mu i Arhitekta.

Kangrga pokazuje da je baš ljubav za Hegela „specifični momenat modernog … senzibiliteta koji u tom suvremenu liku nije poznat prošlim historijskim razdobljima“ (Kangrga 1983: 389; vidi i 389–412). Za ljubav kod Hegela, vidi „Skice o religiji i ljubavi“, u Hegel 1982: 185–190.

„To su oni veliki ljudi u povijesti čiji vlastiti partikularni ciljevi sadržavaju supstanciju, koja je volja svjetskog duha. … Veliki su ljudi hotjeli da bi sebe zadovoljili, a ne druge“ (Hegel 1966: 35, 36).

„– Prošlo je očekivano. – Da. – Tačno kao pre. – Pa, ne baš tačno“ (II 10.58–11.06); up. takođe Smithove reči I 1.29.17.

Namerno Matrix ne interpretiram u kategorijama odnosa gospodara i roba iz Fenomenologije. Ko je filozof i gledao je trilogiju, a borbu za priznanje u njoj nije video, treba da vrati diplomu, jer ne vredi da ponovo gleda film!

„Imam jedan savet. Kad vidiš agenta uradi ono što i mi. Beži. Beži što brže možeš“ (I 1.00.43), savetuje Neu Šifrant.

Up. razliku između Morpheusovih reč: „Dok god matriks postoji ljudska rasa nikad neće biti slobodna“ (I 0.43.48) i: „Rat je završen!“ (III 1.55.55–1.56.12)

„Podudarnost mijenjanja okolnosti i ljudske djelatnosti ili samopromjene može se shvatiti i racionalno razumjeti samo kao revolucionarna praksa“, Treća teza o Feuerbachu (Marx, Engels 1989: 338, Marksovo podvlačenje).

Prevod B. Živojinovića, Niče 2007: 351.

About bosanac1v

Humanist, publicist

Komentariši

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s