Dušan Mihalek – Jugoslovenska veza

http://www.mansarda.rs/du%C5%A1anmihalek-jugoslovenskaveza/docs/reference/plugins/like

mr Dušan Mihalek – Biografija

Geopolitički položaj Jugoslavije 1945-1990. bio je veoma specifičan. Izmedju istočne i zapadne civilizacije, izmedju bogatog Severa i siromašnog Juga, izmedju komunističkog i kapitalističkog društvenog uredjenja, izmedju zemalja NATO pakta i zemalja Varšavskog ugovora, izmedju komunističkog totalitarizma i “Slobodnog sveta” – Jugoslavija je zaista bila “nešto između”. Od čuvenog Titovog “Njet!” Staljinu 1948, odnosi sa SSSR-om i njegovim satelitima bili su uvek zategnuti, ali komunistička doktrina, kojom je Tito bio zadojen, nije dopuštala ni otvaranje ka Zapadu. Ipak, u oblasti umetnosti, već ranih 50-tih godina, dopuštane su izvesne slobode, koje su bile nezamislive u zemljama Istočnog bloka.

Možda je najbolji primer za to kultura mađarske nacionalne manjine, čijih oko 300 hiljada predstavnika živi na severu Srbije, u Vojvodini. Godine 1956, nakon invazije zemalja Varšavskog ugovora na Mađarsku, svi mađarski intelektualci koji su drugačije mislili bili su uhapšeni ili proterani. Međutim, Mađari u Vojvodini uspeli su da sačuvaju i neguju slobodnu i avangardnu mađarsku umetnost (od Kašaka do Konrada), pa i da pomognu njenom obnavljanju u samoj Mađarskoj – nakon njenog “oslobođenja”.

Ako su njih mlatili gvozdenom šipkom, nas su mlatili batinom

Vrlo oštro je kritikovana sovjetska doktrina “socijalističkog realizma”. Mnogi sovjetski disidenti objavljivani su u Jugoslaviji pre nego u bilo kojoj drugoj zemlji na svetu, u prevodima najboljih jugoslovenskih pesnika. Jugoslovenski filosofi, estetičari, teoretičari i istoričari umetnosti pomagali su i podsticali slobodnu umetnost u svim zemljama Istočnog bloka, mada su i sami povremeno stradali od Titovog režima. Za razliku od gvozdenog totalitarizma i diktature u zemljama Istočnog bloka, moglo bi se reći da je Titov totalitarizam bio mekši: ako su njih mlatili gvozdenom šipkom, nas su mlatili batinom!
Jugoslovenski kompozitori, pre drugog svetskog rata školovani u značajnim evropskim centrima (Pariz, Minhen, Prag), posle rata su vaspitani na Zagrebačkom Biennalu. Od 1961. kroz Zagreb su prodefilovali svi najveći predstavnici Nove Muzike (Stravinski, Boulez, Stockhausen, Cage, Xenakis, Ligeti, Lutoslawski, Penderecki, Denisov, Schnittke). Nije bilo nekih većih ideoloških pritisaka na kompozitore, tako da je svak komponovao kako je hteo. Mi smo to zvali “pluralizmom stilskih orijentacija”. Sovjetski socijalistički realizam bio nam je stran i nismo mnogo pažnje obraćali na ono što se zbiva u SSSR-u. Nismo mnogo ni znali – osim kompozicija Denisova i Schnittkea i, malo, Arva Parta.

U proleće 1981. organizovan je prvi sastanak mladih kompozitora i muzikologa SSSR i Jugoslavije, u Moskvi. U osmočlanoj jugoslovenskoj delegaciji bio sam predstavnik Vojvodine. Bilo je to moje prvo putovanje u Moskvu.
Od prvog momenta na moskovskom aerodromu osetili smo snažan sudar različitih mentaliteta, različitih pogleda na svet. Neke od jugoslovenskih kompozitora poznavao sam od ranije, sa nekima sam se upoznao u avionu. Dočekala nas je delegacija mladih sovjetskih kompozitora. Svi su bili u zvaničnim odelima, sa crvenim kravatama, sa nekim ordenjem, značkama na reverima… Mi smo bili obično obučeni, u dzinsu. Prvo što su nas pitali bilo je – ko je šef naše delegacije. Nismo imali šefa. Oni su rekli da ne može tako, da moramo imati šefa. U autobusu, zapanjeni stotinama i hiljadama ogromnih slika Brežnjeva po moskovskim ulicama i parolama koje pozivaju u srećni komunizam, dogovorili smo se da ja budem šef delegacije, pošto sam jedini govorio ruski. Tako su, na delu, videli jugoslovenski “samoupravni socijalizam”.
U Domu sovjetskih kompozitora provodili smo tužne dane. Bez prestanka smo slušali socrealističke ode Partiji i Lenjinu iz pera predstavnika svih 15 sovjetskih republika – umesto da smo razgledali Kremlj, Tretjakovsku galeriju i druge znamenitosti Moskve. Interesantne su bile samo kompozicije autora sa Istoka (Tolib Shahidi, Djavanshir Kuliev), elektronska muzika Lepo Sumere i Viola Concerto Mishe Ermolaeva (koji se danas preziva Kolontay).
Jednoga dana, na preslušavanju, u delegaciji sovjetskih kompozitora pojavila su se dva momka koja su i ponašanjem i izgledom odudarala od ostalih zvaničnika. Nosili su duge kose, dzins…
Taj prvi susret sa Viktorom Ekimovskim i Sergejem Pavlenkom lepo je opisan u Viktorovoj Automonografiji (str. 123-124). Nakon preslušavanja, videvši moje mrštenje nad socrealističkim odama, a znajući da samo ja govorim ruski, Viktor mi je prišao i rekao: – “To što slušate ovde JESTE muzika mladih sovjetskih kompozitora, ali nije i JEDINA muzika mladih sovjetskih kompozitora. Postoji i DRUGA muzika. No, tu DRUGU muziku nikada nećete čuti ovde, u Domu sovjetskih kompozitora! Nego, ako biste došli kod nas kući – mi bismo vam pokazali i tu DRUGU”…
Krenuli smo u Viktorov stan Janez Golob (slovenački kompozitor) i ja. Vozili smo se iz centra Moskve ka njenoj periferiji, čudeći se arhitekturi i zgradama koje su Rusi zvali “Hruščovke” – bednim tipskim višespratnicama u kojima je živela proleterska klasa… U jednoj takvoj “Hruščovki”, u kvartu Ljubino, živeo je Viktor Ekimovski. Viktor je tada bio neoženjen i taj mali skromni stan bio je mesto sastajališta njegovih istomišljenika.
Prvo smo slušali Piano Trio Sergeja Pavlenka, pa Kammervariationen Ekimovskog i jednu kompoziciju Gubajduline. To je bio najveći muzički šok u čitavom mom životu. Kao grom iz vedrog neba, kao da su mi se odjednom otvorile oči – shvatio sam da u Sovjetskom Savezu, osim Denisova i Schnittkea, postoje i drugi, mladi, autori, sa divnom savremenom, slobodnom, muzikom. Zabezeknuti, ostali smo Jani Golob i ja dva dana i dve noći u tom Viktorovom stanu, slusajući prekrasnu muziku o kojoj nismo ni sanjali da postoji. Taj stančić u Sovhoznoj 53 za mene je i danas najveće svetilište ruske muzičke avangarde.

“Šesnaest susreta”

U to doba sovjetskim građanima bili su zabranjeni kontakti sa strancima. Viktor i Sergej su nas naučili da u Domu kompozitora ne kažemo da smo bili kod njih, nego da smo bili “u devushek”, “kod devojaka”. U Domu kompozitora bila je uzbuna! Nestao je šef jugoslovenske delegacije sa još jednim članom! Obradovali su se kad smo se, konačno, pojavili. Na pitanje gde smo bili, odgovorili smo da smo bili “u devushek”. – “A, u devushek! Horosho (dobro)!!!” – obradovali su se. Da smo rekli da smo slušali prekrasnu muziku mladih sovjetskih kompozitora – bilo bi “ploho (loše)”!

Od tog trenutka shvatio sam da je moja misija da pomognem ovim autorima da njihova muzika ugleda svetlo dana. Kao što su jugoslovenski intelektualci pomagali izdanjima sovjetskih “samizdata”, plasmanu slika sa zabranjenih izložbi, tako sam se i ja trudio da propagiram muziku nepoznatih i zabranjenih sovjetskih kompozitora. Trudio sam se da što češće putujem u Moskvu. Bio je to, srećom, period mog napredovanja u karijeri. Jugoslovenske plate su bile male da bih sam finansirao svoja putovanja u inostranstvo, pa sam koristio pogodnosti tzv. službenih putovanja u samoupravnom socijalizmu. Pored redovnog rada u Radio-Novom Sadu, radio sam i kao sekretar Odeljenja za teatrologiju i muzikologiju u Matici srpskoj, bio predsednik muzičke komisije Jugoslovenske Radio-televizije, član predsedništva Saveza kompozitora Jugoslavije. U Savezu kompozitora i u Radiju postojala je tzv. kvota za putovanja u inostranstvo. U Savezu kompozitora uvek sam konkurisao za putovanje u SSSR, što je za ostale kompozitore i muzikologe bilo potpuno neatraktivno. Svi su želeli da putuju u zemlje Zapadne Evrope, u Ameriku… Kako je uvek bilo obezbeđeno mnogo dana za putovanja u SSSR, gotovo uvek bih dobijao (jer se drugi nisu prijavljivali). U Radiju, gde sam bio glavni i odgovorni urednik, nisam želeo da se koristim položajem za protekcije. Svoje urednike slao sam u Ameriku, Australiju, Englesku, Nemacku, Francusku, Švajcarsku, Grčku… A kada bi ostalo neko (opet neatraktivno) putovanje za SSSR – putovao bih tamo. Tako sam uspeo da se sa Viktorom sretnem 16 puta.
Šesnaest susreta od 1981. do 1991. (kada sam morao da bežim pred jugoslovenskim ratovima) bili su za mene najdivniji muzički doživljaji. Stekao sam u Viktoru najboljeg druga i bilo mi je veoma drago kada mi je 17. aprila 1989. rekao da ni u Moskvi nema tako dobrog druga kao mene.
Viktor, koji je i kompozitor i muzikolog, upoznavao me je sa muzikom svojih istomišljenika. U Sovhoznoj 53 i na koncertima Moskovske jeseni otvarali su mi se divni muzički svetovi Gubajduline, Silvestrova, Kanchelija, Grabovskog… Viktor mi je nabavljao snimke i partiture Smirnova, Firsove, Pavlenka, Korndorfa, Raskatova, Vustina, Vasksa, Rjabova, Shuta, Faradža Karaeva, Kasparova, Tsoa, i drugih, a sa većinom me i lično upoznao. Te sam partiture i snimke krijumčario u Jugoslaviju, a odatle slao prijateljima u Italiji, Francuskoj, Engleskoj, Nemačkoj, u Ameriku… Svaki naredni put na sovjetskoj granici su me sve duže i sve detaljnije pregledali. Imao sam za njih razrađenu taktiku. Uvek sam nosio sa sobom neke erotske časopise. Na to su bili alergični. Dugo bi me grdili, a zatim oduzimali te časopise (valjda da bi ih sami čitali). I tako mi nikad nisu pronašli “pravu pornografiju”!

U to vreme bio sam pod snažnim uticajem ideja jugoslovenskog estetičara i kompozitora Dragutina Gostuškog, objavljenih u briljantnoj studiji Vreme umetnosti. Kroz komparativnu analizu raznih umetnosti i njihovog odnosa prema vremenu i tempu, on je dosao i do zanimljive teorije o smeni umetničkih stilova. U njoj je tvrdio da muzika nikad ne anticipira novi stil, da u tome prednjače arhitektura i vizuelne umetnosti, a da muzika uvek kaska za događajima i zaključuje, zaokružuje stilsku epohu. Slušajući muziku ovih mladih sovjetskih kompozitora u brežnjevskoj “Eri zastoja”, pre Perestrojke, shvatio sam da oni idu ispred svog vremena, da anticipiraju ono što će uskoro doći, sa Perestrojkom.
Takođe me je odusevljavala teorija drugog jugoslovenskog esteticara i kompozitora, Vladana Radovanovića, koji je bio pod uticajima Ligetija, o avangardi “iz greške”, iz nedostatka informacija. Ti su moji moskovski prijatelji žudeli za informacijama o tokovima savremene zapadne muzike, a do tih informacija dolazili su često samo delimično, pa često i iskrivljeno. Iz takvih nepotpunih i iskrivljenih informacija, dešavalo se da stvaraju izvanredna dela, da grade nove i čudne muzičke svetove – koji će kasnije zadiviti i sam Zapad.
Trudio sam se uvek da u Moskvu donesem što više snimaka, partitura i informacija o aktuelnim tokovim svetske muzike, do kojih sam dolazio kroz radio, zagrebački Biennale i druge festivale Nove Muzike kojima sam prisustvovao. O tome sam držao i predavanja, u Bakuu i Tashkentu.
Preko radija imao sam uvek mogućnosti da propagiram muziku mojih sovjetskih prijatelja, a trudio sam se i da se ona snima i izvodi na koncertima u Jugoslaviji. To nije bilo lako. Sa jedne strane postojala je odbojnost prema svemu što dolazi iz SSSR-a, pa je i ova muzika prihvatana sa sumnjom. Sa druge strane, i u Jugoslaviji je bilo snažnih konzervativnih krugova koji su sa nepoverenjem gledali na sve što je novo. Imam gorkih iskustava i doživljavao sam – i sa jedne i sa druge strane – niske udarce. Pored autorskog koncerta Viktora Ekimovskog (o čemu će kasnije biti reči) uspeo sam da se izvedu i snime Piano Trio i Fantasia quasi una sonata Pavlenka, a kasnije i kompozicije Schetinskog, Dmitrija Yanov-Yanovskog, Zarrine Mirshakar, da dovedem u Jugoslaviju džeziste Vyacheslava Ganelina i Igora Ptashka…
Novi Sad nazivaju “Srpskom Atinom”, jer je bio kulturni centar Srba koji su živeli u granicama nekadašnje Austrougarske. Međutim, ranih osamdesetih godina bilo je teško organizovati bilo kakvo izvođenje savremene muzike – sredina je bila suviše konzervativna. Čak su i lokalni avangardni kompozitori doživljavali teške dane. Mnogo lakše sam uspevao da plasiram novu rusku muziku u Zagrebu, na Biennalu i festivalu Europhonia. U Beogradu sam imao značajnu podršku grupe kompozitora “Druga Nova Muzika”, u Studentskom Kulturnom Centru. Imali su i oni moju podršku. Konzervativni krugovi u Radio-Beogradu nisu im dopuštali snimanja u njihovom studiju, a ja sam im omogućio da studio Radio-Novog Sada za njih uvek bude otvoren. Oni su naručili i prvo “jugoslovensko” delo Viktora Ekimovskog, Mandalu. Premijerno je izvedena na festivalu Druge Nove Muzike u Beogradu 20. maja 1983. Žarko sam želeo da i autor prisustvuje ovoj premijeri, tim pre što Viktor nikad nije izašao izvan granica Istočnog bloka. Ni ovoga puta nije imao sreće sa sovjetskom administracijom. No, sledeće godine, nakon silnih peripetija (vidi Automonografiju, str. 151-154) Viktor je prvi put doputovao u Jugoslaviju, na studijsko snimanje Mandale u Radio-Novom Sadu.

I danas se sećam svog uzbuđenja zbog Viktorovog dolaska! Moja skromna plata od sto dolara mesečno bila je premala za ostvarivanje svega onoga što sam Viktoru hteo da pružim. Da se razumemo. Poziv koji sam uputio u SSSR bio je samo formalan. Ni Radio, ni Savez kompozitora nisu želeleli da finansiraju dolazak nekog nepoznatog ruskog kompozitora. Sreća da su dopustili da preko njih uputim oficijelni poziv! Za Viktorov boravak u Jugoslaviji moj dzep je bio plitak, a Viktorov još plići. Moj stan je bio nešto veći od njegovog moskovskog – dve spavaće sobe, tako da sam mogao da ga primim, kraj mojih četvoro dece (kao što smo moja supruga i ja kasnije primili i mnoge, mnoge druge prijatelje iz SSSR-a). Ali kako ostvariti, pored snimanja i kontakata sa našim muzičarima, i neko putovanje u atraktivne predele tada još velike i lepe Jugoslavije? Ko zna da li će Viktora još ikad pustiti da dođe ovamo? Prilikom svakog našeg susreta bojao sam se da je to možda i poslednji susret…

Pesnik Vujica Rešin Tucić došao je na genijalnu ideju: osnovati Društvo ljubitelja Viktora Ekimovskog! Krenuo sam od druga do druga (sve moji najbolji prijatelji, umetnici, rođaci). Objasnio sam im situaciju i zamolio da – umesto da Viktora časte pićem – prilože nešto u fond za njegov doček. Nakupio sam tako para, od 40-setak “ljubitelja Ekimovskog”, za povratnu avionsku kartu do Dubrovnika. Tako je Viktor proveo 24 sata u ovom najatraktivnijem jugoslovenskom (danas hrvatskom) gradu… A da li je ostao bez čašćavanja pićem – ostavljam vama da pogodite! U svakom slučaju, nakon jedne muzičko-poetske večeri, Vujici Rešinu-Tuciću oduzeli su na tri meseca vozačku dozvolu, jer u kolima kojima nas je vozio niko nije bio trezan – uključujući i vozača…

(Wow! O pozitivnom uticaju alkohola na Novu Rusku Muziku mogao bih da napišem čitavu knjigu!)

Beogradski Ansambl za Drugu Novu Muziku, koji je snimio Mandalu, imao je tih dana svoj festival u Beogradu. Ostala je nezaboravna jedna Muzika na vodi (Water Music). Na jednom brodu publika i izvođači su otplovili uzvodno uz Savu, zatim su ugašeni brodski motori, i dok je lađa klizila nizvodno, nemački kompozitor Michael Juelich izvodio je svoj koncert na 40 gongova… Gongovi mira? Ili gongovi rata?Juelicha sam sreo i u Tel-Avivu 24. marta 1999, te večeri kad je počelo NATO bombardovanje Jugoslavije. Prva bomba pala je nedaleko od stana mojih roditelja u Novom Sadu.

Znatno veći efekat postiglo je drugo gostovanje Viktora Ekimovskog u Jugoslaviji, 1987. godine (vidi Automonografiju, str. 164-167). U međuvremenu, stanje u našim zemljama drastično se promenilo. Sovjetski Savez je uzdrmala Perestrojka. Jugoslaviju su potresali sukobi Srba i Albanaca na Kosovu. Rasle su nesuglasice između republika kako treba da izgleda buduća Jugoslavija (što je dovelo do toga da danas ne izgleda nikako). Kraj svega toga, popularnost mojih prijatelja iz SSSR-a nije rasla. Viktor je izdržavao žene i decu pišući Baladu o pukovniku (Žukovu) (što je krio od mene kao zmija noge) i Lenjin u Gorkama (o čemu me je podrobno obaveštavao). Prilikom izveštavanja sa Konkursa Čajkovski u Moskvi 1986. govorio sam tadašnjoj supruzi Sergeja Pavlenka: – “Pavlenko, Ekimovsky i Raskatov biće jednog dana u ruskoj muzici ono što su danas Denisov, Schnittke i Gudajdulina, Rjabov kao Ščedrin, a Kiril Volkov – Hrenikov”. Mnogo je bila srećna zbog tog mog proročanstva! Razvela se od Sergeja!
Krug prijatelja koji su mi pomagali u propagandi nove ruske muzike se proširivao. Profesor Konzervatorijuma u Trstu Ravel Kodrič neumorno je obrađivao sever Italije. Pijanista Igor Lazko – Venecijanski Biennale i Pariz. Violinista Slobodan Mirković – Švajcarsku. Michael Lesjak i Georg Jovanović – Nemačku (Zapadnu i Istočnu). Muzikolog Mark Forry i moji prijatelji iz Seattlea Kay Shirey i Peter Lippman – USA. Mail-artista Andrej Tišma – Švedsku i ostali mail-art svet…

Jugoslovenska veza

Časopis Uj Symposion koji je u Novom Sadu na mađarskom jeziku čuvao seme gorepomenute mađarske avangarde, angažovao je za muzičkog urednika Stevana Kovacsa Tickmayera. Ovaj mladi kompozitor izdejstvovao je da Uj Symposion organizuje festival savremene muzike, a ja sam izdejstvovao da se na festivalu održi autorsko veče Viktora Ekimovskog. I danas me zaboli glava kad se setim peripetija oko organizovanja ovog festivala i autorskog koncerta! Sve se urotilo protiv nas: i levica i desnica, i staro i mlado, i Srbi i Mađari, a naročito lokalni kompozitori. Anonimna novinarka, za koju tvrde da nije bila na koncertu, prekorevala me je što proglašavam avangardnim jednog nepoznatog sovjetskog kompozitora, pa time ličim na Belog zeca iz “Alise u zemlji čuda” koji stalno viče “Opet kasnim”. Lokalni kompozitori su nas tužili “višim instancama” što izvodimo makar koga iz sveta, a ne izvodimo njih. “Visoke instance” (partijski komiteti) su se skroz zbunili, pa su nas jedni optuživali za desničarski radikalizam, a drugi za levičarski staljinizam… Kad tada nisam izbačen sa posla, otišao u zatvor i dobio infarkt – nikad neću!

Ipak, autorski koncert Ekimovskog je održan. Prvi u njegovom životu. Publika ga je dočekala sa ovacijama, nakon Balletta. Pre toga su izvedeni Cadenza, Farewell, Mandala, Brandenburg Concerto i U sazvežđu Lovačkih Pasa. Poslednja kompozicija, pisana po narudzbi novosadskog Trija flauta, izvedena je premijerno nekoliko dana ranije u Trstu, zajedno sa Triom Sergeja Pavlenka.
Novinski izveštači u beogradskoj, sarajevskoj, zagrebačkoj i splitskoj štampi pozitivno su nas ocenili, pa se čitava halabuka smirila. Put “Mihalekovim kompozitorima” u Jugoslaviji bio je prokrčen. Na programima Biennala počela su da se pojavljuju i druga imena pored Denisova i Schnittkea.

No, ova “Jugoslovenska veza” tada već nije bila toliko značajna. Otvaranjem SSSR-a prema svetu, raslo je i interesovanje za mlade ruske kompozitore. Njihove kompozicije sve češće su se izvodile u Evropi i Americi, oni su pozivani na gostovanja.
Ipak, zabeležio bih još jedan jugoslovenski susret koji mi je ostao na srcu. U Beogradu je januara 1989. održan neki ad-hoc pripremljen festival mladih stvaralaca Jugoslavije i SSSR. Izborio sam se da na koncertu budu trija flauta Pavlenka i Ekimovskog, Farewell i Balletto Ekimovskog i Sempre con sordino Korndorfa. Ovoga puta u zvaničnoj delegaciji Komsomola doputovali su u Beograd Ekimovski i Korndorf. Bio je to moj poslednji susret sa Korndorfom. Izvođenje je bilo užasno, orkestar nepripremljen, čak su nedostajali po jedna viola i violoncello. Bio me je stid što su Beograđani to tako loše organizovali. No, Korndorf mi se samo drago smešio – i tog se njegovog osmeha sećam do današnjeg dana.
Eh, taj Balkan! Sve je već bilo u rasulu. Milošević i njegovi bili su već na vlasti. Zvučali su gongovi rata. U vazduhu se predosećao miris krvi…
Eh, ta Rusija! Odlični i čuveni njihovi orkestri i ansambli svirali su po svetu Hrenjikova. A velike, prave velike njihove kompozitore, svira nabrzinu skrpljena grupa studenata na Balkanu. Kraj svih velikih svetskih muzikologa, kraj svih čuvenih muzikoloških katedri, kraj svih velikih svetskih organizatora koncerata – mali i nepoznati muzikolog na Balkanu propagira veliku Novu Rusku Avangardu…

Eh, taj svet! Svi kao da su okrenuli od nas glavu i ostavili nas same, pred puščanim cevima…
Kao da mi je to govorio osmeh Korndorfa.
C’est la vie…

Raslo je interesovanje za muziku mladih ruskih kompozitora, raslo – pa splasnulo. Rasla je želja za lepšom budućnošću SSSR-a – pa splasnula. Rasla je napetost u Jugoslaviji – i nije spasnula! Izbili su strašni ratovi, u blizini mog grada. Morao sam da bežim, pred Miloševićevim dželatima, iz svoje otadžbine – otprilike u isto vreme kad je i Korndorf napustio svoju.
Moja radio-stanica, na kojoj su snimana i rado slušana dela Ekimovskog, Smirnova, Firsove, Korndorfa, Pavlenka, Vustina, Raskatova, Kefalidija, Kasparova i drugih – postala je glasnogovornik rata. Analogni snimci na trakama buđave negde u podrumima fonoteke Radio-Novog Sada. Žao mi je što su u tim ratovima i seobama nestali i neki moji unikatni snimci – među njima i moskovska premijera kompozicije za 16 udarača Nikolaya Korndorfa.
No, muziku mojih dragih prijatelja iz bivšeg SSSR-a nastavio sam da propagiram u mojoj novoj domovini, u Svetoj Zemlji Izraelskoj. Pomažem, u Izraelu, njihovim prijateljima, i prijateljima njihovih prijatelja (što je tema posebnog teksta). Hvala Bogu, izmišljen je internet, pa sam sa mnogima od njih u kontaktu. Razbacani po celom svetu, dobro razumemo jedan drugog. No, muziku mojih dragih prijatelja iz bivšeg SSSR-a nastavio sam da propagiram u mojoj novoj domovini, u Svetoj Zemlji Izraelskoj. Pomažem, u Izraelu, njihovim prijateljima, i prijateljima njihovih prijatelja (što je tema posebnog teksta). Hvala Bogu, izmišljen je internet, pa sam sa mnogima od njih u kontaktu. Razbacani po celom svetu, dobro razumemo jedan drugog.
Kada je 1999. počelo nesrećno bombardovanje ostataka Jugoslavije, stigao mi je e-mail od Korndorfa: “Nema reči da izrazim sve ono što ja osećam u odnosu na Vas i Vaše bliske… Tugujemo zajedno sa Vama i daj Bože snaga da se sve to izdrži, i da Vaši rođeni i bliski ostanu zdravi i nepovređeni. Savršeno ste u pravu: ne vidi se kraja. I izlaz iz ove složene situacije potpuno je nejasan. Ostaje nam samo da se molimo i da se nadamo.”  – Ovim rečima pokojnog Korndorfa završavam ovaj rad, posvećen našim lepim danima.

(Ovaj tekst pročitan je na međunarodnom simpozijumu u Seattleu, SAD 2002)

© 2002 by Dushan Mihalek

Advertisements

Komentariši

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s