Dušan Mihalek

Previše Jugoslavije – Eva Sedak

http://www.mansarda.rs/evasedak

piano.jpg

mr Dušan Mihalek – Biografija

Ovo nije muzikološki tekst. Ovo je nostalgično prisećanje na davne dane iz bivše Jugoslavije, koji su nas (Evu Sedak i mene) zbližili (profesionalno), zatim udaljili (geografski) – da bi nas još više zbližili (ljudski).Provedosmo čitavu mladost i najbolji deo radnog veka u uslovima „visoko razvijenog samoupravnog socijalističkog sistema“, kao eksperimentalna generacija kakve nije bilo ne pre, ni posle nas, nigde na svetu i nikad u istoriji…

Mnoge stvari koje su nam se dešavale biće narednim generacijama potpuno nerazumljive (a i nama nije baš bilo jasno sve što nam se dešavalo)…Potičemo iz istog miljea: muzikolozi, na primenjenom radu u mediju radija. Upoznali smo se upravo zahvaljujući muzikologiji, 1969. godine. Bio sam student tek druge godine muzikologije, ali pošto sam bio jedini student te godine u Beogradu, omogućeno mi je da sa grupom starijih kolega prisustvujem zagrebačkom Muzičkom Biennalu. Bilo je to nazaboravno iskustvo! Ne samo da smo, prvi put u životu, doživeli opčinjenost Novom Muzikom (koja je tih godina bila na svom vrhuncu), nego smo imali priliku i da se upoznamo sa kolegama iz ostalih centara Jugoslavije, a prvenstveno sa domaćinima, Zagrepčanima. Mislim da smo se baš tada Eva Sedak i ja prvi put videli, ako ne i upoznali. Bilo je previše senzacija za mene, tada 20-godišnjaka (prvi susreti sa muzikom Ligetija, Pendereckog, Cagea, Detonija)…

Nisam tada još pisao svoj dnevnik, memorija je slaba da bi sve registrovala. No, osim Nove Muzike, jedan od najsnažnijih utisaka tog Biennala bilo je upoznavanje i druženje sa zagrebačkim kolegama koje, evo, traje već četiri decenije. U krugu oko mene tih dana nalazili su se vršnjaci, studenti muzikologije (Zdenka Weber, Sanja Mayer i dr) i kompozicije (Marko Ružđak, Frano Parać, Davorin Kempf i dr). Eva Sedak i Nikša Gligo (kao muzikolozi) i Dubravko Detoni (kao kompozitor) bili su stariji, nedostižni uzori. Mnogo smo učili iz susreta sa njima i iz tekstova koje su pisali.Odmah po završetku studija muzikologije, zaposlio sam se 1972. u rodnom gradu, u Muzičkoj redakciji Radio Novog Sada (RNS). RNS je osnovan 1949. godine i od svog osnivanja tesno sarađivao sa ostalim programima jugoslovenskih radio-stanica, pa docnije i sa televizijskim programima, u okviru Jugoslovenske radio-televizije (JRT).Preko Muzičke komisije JRT, drugih tela i bilateralne saradnje, ostvareni su tesni kontakti, razmene emisija i muzičkog materijala sa svim članicama JRT. RNS je organizovao manifestacije oko kojih su se okupljale sve radio-stanice iz Jugoslavije i mnoge iz inostranstva (Muzički festival podunavskih zemalja, TAKTONS – Takmičenje tonskih snimaka). U okviru razmene, od Radio-Zagreba su u vreme prvih magnetofona i snimaka na trakama dobijeni dragoceni materijali – kompozicije hrvatskih autora i interpretacije ansambala i solista iz Hrvatske, kako tzv. ozbiljne, tako i iz oblasti narodne i zabavne muzike. Za Radio-Zagreb bili su atraktivni snimci ansambala RNS (posebno tamburaškog orkestra), dela vojvođanskih kompozitora (između ostalih i Hrvata – Prepreka, Štefanovića, Vidakovića, Bručija) i snimci vojvođanskih Bunjevaca i Šokaca načinjeni na terenu i festivalima (Dužijanca, Festival folklornih tradicija Vojvodine).Posebna saradnja ostvarivana je na Festivalima tamburaške glazbe Jugoslavije, koji su od 1977. održavani u Osijeku. Pošto je Osijek geografski bliži Novom Sadu nego Zagrebu i pošto je RNS imao izvanredan tamburaški orkestar na čelu sa Janikom Balažom, pod upravom Save Vukosavljeva, RNS je bio koorganizator ove manifestacije. Tamburaški orkestar RNS redovno je nastupao u Osijeku, studijska i terenska tehnika RNS omogućavala ozvučenje, snimanje i prenos festivalskih koncerata. Pripreme za taj festival trajale su tokom cele godine, dugi niz godina. Prethodno su održavane opštinske i zonske smotre tamburaških ansambala, da bi najbolji bili odabrani za osiječku manifestaciju. Uz Savu Vukosavljeva i urednike narodne muzike RNS (Slobodan Maksimov, Mihajlo Lesjak) često sam bio član žirija na ovim smotrama, kao i festivalskog žirija, bio sam član Upravnog odbora festivala, često putovao u Osijek, a i urednici narodne muzike Radio-Zagreba (naročito Julije Njikoš) bili su česti gosti RNS. Učestvovao sam i na prvom stručno znanstvenom skupu o problemima tamburaške glazbe, koji smo organizovali u Osijeku 1986 .Kao što su muzički urednici Radio-Zagreba dolazili na festivale, koncerte i sastanke u Novi Sad, tako su i novosadski urednici bili česti gosti u Zagrebu (Biennale, Europhonia, Festival folklora), kao i u drugim gradovima Hrvatske (Dubrovnik, Opatija, Zadar).

U to vreme nisu postojale specijalizovane škole u kojima bi se obučavali kadrovi za studijsku tehniku radija i televizije, pa su Radio-Zagreb i JRT pokrenuli kurs za tonske snimatelje koji se održavao na zagrebačkom Radničkom sveučilištu „Moša Pijade“. Imao sam veliko zadovoljstvo da predajem istoriju muzike i muzičku kulisu na ovim kursevima, zajedno sa kolegama iz Zagreba, Zlatkom Pibernikom i Brankom Lazarinom. Docnije su kursevi zagrebačkog sveučilišta održavani i u Novom Sadu i tu su redovno dolazili predavači iz Zagreba (Radan Bosner i dr).Takozvani „Muzički Tanjug“ – redovna sedmična razmena muzičkih materijala (snimci, prikazi koncerata i drugih manifestacija) u mnogome je doprineo međusobnoj informisanosti.Svake druge godine na Biennalu, a svakog novembra na opatijskoj Tribini muzičkog stvaralaštva Jugoslavije, na takmičenjima jugoslovenskih radio-stanica u Ohridu, kao i na drugim manifestacijama, vrlo su česti bili susreti naših muzičkih urednika, tonskih snimatelja, muzikologa i muzičkih kritičara, kompozitora i izvođača. Pored Eve Sedak, mnogo sam se družio sa Brankom i Boženom Magdić, Bosiljkom Perić-Kempf, Juditom Koerbler, Mirjanom Paladin, Brankom Polićem, Andrijom Tomašekom, Seadetom Midžić, Jagodom Martinčević, Erikom Krpan, Nikšom Gligom, Milicom Maravić, Zdenkom Weber, Sanjom Majer Bobetko, Majom Stanetti, Sanjom Raca, Zdravkom Blažekovićem, Branimirom Pofukom, (Radojkom Festini, Katarinom Livljanić i Dijanom Mijatović u Zadru), Kostadinkom Velkovskom, Dubravkom Vrbljanac, Dubravkom i Xenijom Detoni, Stankom Horvatom, Miroslavom Miletićem, Igorom Kuljerićem, Markom Ružđakom, Franom Paraćem, Davorom Kempfom, Ivom Josipovićem, Ivom Pogorelićem, Fredijem Došekom, Jerkom Bezićem, Grozdanom Marošević, Svaniborom Pettanom, Krešimirom Galinom, Gordanom Dolinar, Enniom Stipčevićem… U društvu su često bile i kolege iz drugih centara – Beograda (Ivana Stefanović, Ana Kotevska, Neda Bebler, Ivana Trišić, Kristina Medić, Branka Radović, Rajko Maksimović, Srđan Hofman, Vlastimir Trajković), Ljubljane (Marjeta Gaćeša, Marjana Mrak, Jasna Vidaković, Lojze Lebič, Primož Ramovš, Jani Golob, Ivo Petrič), Sarajeva (Rada Nuić, Mirjana Lastavica, Bela Samardžić, Ognjen Tvrtković, Dane Kusić, Mladen Milićević, Branko Babić), Skopja (Dimče Nikoleski, Dimitri Bužarovski), Prištine (Rafet Rudi, Zeqirja Balata, Akil Koci, Bashkim Shehu), Titograda (Manja Radulović, Žarko Mirković), Novog Sada (Oszkár Pándi, Ivan Kovač, Rudolf Bruči, Ernő Király) i mnogi drugi.Mnoga od ovih druženja pretvorila su se u iskrena duboka prijateljstva koja i dan-danas traju.Kada su se Marija i Petar Bergamo, moji profesori sa beogradske akademije, doselili u Zagreb, okupljali smo se i oko njih. Nikad neću zaboraviti autorski koncert Petra Bergama u Mimarinoj galeriji proleća 1991, nakon kojeg smo se Ana Kotevska i ja vraćali stravično praznim vlakom za Beograd. Rat je već bio počeo…XXXRat, koji je doneo toliko zla i rasturio našu nekada zajedničku domovinu, imao je svoju predigru od kraja 80-tih godina.

Taj period svima je zagorčao život, a nama koji smo radili na muzičkim programima jugoslovenskih radio-stanica doneo velike probleme.To smo, pre svega, osetili na organizaciji Festivala tamburaške glazbe Jugoslavije u Osijeku. U februaru 1987. na sastanku festivalskog odbora saznali smo da je manifestacija u ozbiljnoj finansijskoj krizi jer tadašnje rukovodstvo Hrvatske nije želelo da je finansira, tj. izdvojilo je svega 5 posto potrebnih sredstava. Obrazloženje je da Republika Hrvatska finansira svoje, republičke festivale, a osiječki to nije bio, jer je nosio prefiks „jugoslavenski“. Dogodine je iz republičkog budžeta izdvojeno samo 4 posto… Sav teret organizacije ove manifestacije svalio se na osiječku opštinu i Radio-Novi Sad (finansiranje puta i smeštaja tamburaškog orkestra i kompletne tonske tehnike).Međutim, zahvaljujući izvanrednoj saradnji Julija Njikoša i Save Vukosavljeva, a i požrtvovanoj pomoći predsednika osiječke opštine Draguna, nije dozvoljeno da ova manifestacija propadne. Naprotiv! Kvalitet osiječkog festivala rastao je iz godine u godinu, tako da je ovaj festival postao najznačajnija svetska manifestacija tamburaštva. Zahvaljujući njemu, pokret tamburaštva (koji je u jednom trenutku bio na ivici iščeznuća) doživeo je svoju renesansu i kod nas i u svetu.U tim teškim godinama obavljao sam dužnost glavnog i odgovornog urednika muzičkog programa Radio-Novog Sada, a tu je dužnost u Radio-Zagrebu obavljala Eva Sedak. Muzički program Radio-Novog Sada, prema svim statistikama JRT, bio je (kao i program Radio-Sarajeva) najviše „jugoslovenski“, tj. na tom programu je bila procentualno najveća zastupljenost muzike iz cele Jugoslavije. Na talasima Radio-Zagreba u to vreme najviše je bila zastupljena hrvatska glazba. To je, u neku ruku, bilo i realno: Vojvodina i Bosna su bile multietničke sredine, dok je zadatak Radio-Zagreba, kao jedine i najznačajnije hrvatske radio-kuće bio da propagira glazbu sa svog područja.Neprijatno sam se iznenadio kada mi je 1987. glavni urednik programa na srpskohrvatskom jeziku RNS Nićifor Todorović prebacio da na programu imamo „previše Jugoslavije“. Bio je to period borbe još postojeće, slabašne, nejake i neodlučne garniture vojvođanskih rukovodilaca (“autonomaša“) za očuvanje autonomije Vojvodine. Zamerka je značila da bi u programu trebalo da bude više vojvođanske muzike. Isti urednik me je prekorio 19. II 1987. optužujući me za opstrukciju: dva dana uzastopce emitovana je pesma Igrale se delije na sred zemlje Srbije! Sledeće godine sam dobijao prekore kada bi prošla dva dana, a da ta pesma ne bude na programu …Mlađim generacijama treba napomenuti da u to doba nije bilo kompjutera i digitalne tehnike, da je radio bio najbrže sredstvo informacija i da je broj radio-stanica bio vrlo mali. Matične radio-stanice (kako se to tada nazivalo) u glavnim gradovima republika i pokrajina bile su zbog toga pod strogim nadzorom državnih organa . RNS je i osnovan sa tim ciljem da u doba sukoba Tito – Staljin 1949. na mađarskom, slovačkom, rumunskom i rusinskom jeziku prezentuje „istinu o Titovoj Jugoslaviji“ SSSR-u i njegovim satelitima. Taj snažan predajnik, ansambli za narodnu i zabavnu muziku na pomenutim jezicima, organizacija biennalnog Muzičkog festivala podunavskih zemalja, multietnički karakter Vojvodine i dobar kadrovski potencijal učinili su upravo Radio-Novi Sad atraktivnim za EBU (European Broadcasting Union) .

U doba slabljenja „hladnog rata“ između istočnog i zapadnog bloka 1980-tih godina, RNS je odabran za domaćina najznačajnijih manifestacija EBU, sa akcentom na saradnji sa članicama istočne OIRF: -Svečanog koncerta Međunarodne godine muzike i mladih (koju je proglasio UNESCO povodom jubileja 300-godišnjice rođenja Baha, Hendla i Skarlatija 1985 – Orkestar budimpeštanskog radija); -EBU Public Jazz Concert-a 1987. (u orkestru sastavljenom od muzičara iz 16 zemalja prvi put je učestvovao i jedan muzičar iz Bugarske); -EBU Rock Festivala 1989. (rock grupa iz SSSR-a); -EBU Folk Festivalu 1990. (grupa iz nove nezavisne Estonije). Tako je Radio-Novom Sadu, kao jedinoj radio-stranici sa područja EBU, poverena organizacija sve četiri najveće muzičke manifestacije ove unije, što misu dobili ni RAI, BBC, Radio France ili Deutsche Welle. Kredibilitet stečen u evropskom i svetskom etru nije, nažalost, nailazio na adekvatne odjeke u samoj zemlji. Poznih 1980-tih godina, u jeku borbe između političkih ciljeva “uže Srbije” i “vojvođanskih autonomaša”, generalni direktor RTV Beograd Dušan Mitević je umesto EBU Rock Festivala iz Novog Sada, naredio prenos – Zaječarske gitarijade!Tom prilikom, tokom EBU Rock Festivala 1989, kada su se u Novom Sadu okupili svi direktori jugoslovenskih RTV, imao sam zanimljivu prilku da naplatim najskuplji gemišt u životu.

Nakon mitinga Kosovara u Novom Sadu, „Jogurt revolucije“ i pada vojvođanskog „autonomaškog“ rukovodstva, pritisci sa svih strana i u raznim oblicima na uređivačku politiku muzičkog programa postali su nesnošljivi. Ukidane su najpopularnije muzičke emisije da bi bile zamenjene dnevno-propagandističkim političkim programima, muzika je sve više postajala samo ramplisaž između govornih emisija. Program RNS, koji se prethodnih decenija dičio svojom multietničnošću, bio most između naroda i ideologija, postajao je sve više glasnogovornik rata. Snažni predajnik RNS „na jezicima narodnosti“ oduzet je ovim redakcijama i predat srpskohrvatskom programu „radi širenja istine o srpskom narodu“…Teško je bilo pod takvim pritiscima očuvati integritet ličnosti i dostojanstvo profesije. Imao sam sreću da je direktor RNS bio Oszkár Pándi, bivši urednik muzičkog programa, jedini muzičar u celoj Jugoslaviji koji je dospeo do tako značajnog i visokog položaja. Od njega sam dobijao bezrezervnu podršku. Međutim, i on je prolazio kroz paklene probleme i pritiske, koji su završeni njegovim smenjivanjem 31. V 1989.Smenjeni su i svi glavni i odgovorni urednici programa “na jezicima narodnosti” (mađarski, slovački, rumunski, rusinski), na čelo programa na srpskohrvatskom jeziku došla je čvrsta ruka Miloševićevih istomišljenika. Jedini preostali na položajima ostali smo ja i šef studijske tehnike – jer smo jedini i imali miltietničke “jedinice udruženog rada” i opsluživali sve ostale redakcije i programe.Još gore je u tim danima bilo našim kolegama u Radio-Prištini. Bio sam 1988-1990. honorarni predavač istorije muzike na prištinskoj Akademiji, na srpskohrvatskom jeziku. Ostavku sam dao (kao i Julijana Anastasijević) kada nam je nakon obavljenih prijemnih ispita Miloševićev režim naredio da primimo svakog srpskog studenta iz Srbije (čak i ako nema muzičkog sluha)…

Glavni i odgovorni urednik muzičkog programa Radio-Prištine Qazim Bobaj smenjen je 5. jula 1990 i zabranjeno mu je da uđe u zgradu radija, a raspušten je i hor RTV Prištine tako da je horistima bilo zabranjeno čak i da priđu svojim kasetema sa notama.Apsurdna situacija nastala je na opatijskoj Tribini muzičkog stvaralaštva Jugoslavije novembra 1990. Eva Sedak je tamo imala izlaganje o orguljskoj kompoziciji Marka Ružđaka, a ja o Ernőu Királyu. Međutim, rukovodstvo RTV Beograd, koje je već preuzelo kontrolu nad svim radio-stanicama u Srbiji (uključujući i pokrajine) zabranilo je da se u Opatiju pošalju trake sa snimcima muzike kosovskih kompozitora. Na taj način su kosovski autori – članovi Saveza kompozitora Jugoslavije – čije je radove za Tribinu odabrao stručni žiri, onemogućeni da se predstave jugoslovenskoj muzičkoj javnosti. Bila je to samo kap u moru loših poteza koje je povlačila Miloševićeva vlada. Tada je Eva Sedak učinila jedan gest kojem se i danas divim i smatram ga hrabrim gestom odlučnog i velikog muzikologa i pre svega čoveka. Organizovala je akciju potpisivanja peticije kojom se prisutni kompozitori i muzičari gnušaju nad takvim postupkom uprave RTV Beograd. Asistirao sam joj u tome i dobro se sećam da su peticiju potpisali i mnogi urednici Radio-Beograda, znajući dobro da će ih taj potpis stajati možda profesionalnog položaja, pa i egzistencije, dok su kosovski kompozitori bili već toliko preplašeni (onim što im se već dogodilo i onim što im se može dogoditi) da su uglavnom izbegavali to potpisivanje. Ništa time nismo postigli (šut se sa rogatim ne bode) – ali je taj gest Eve Sedak u to vreme nama istomišljenicima bio “melem na dušu” i jedina mogućnost da na neki način iskažemo svoj protest protiv pritisaka.U opštoj euforiji nacional-šovinizma mi, mali ljudi, urednici muzike na radiju, muzikolozi, kompozitori – pokušavali smo da razaberemo bitno od nebitnog, da spašavamo šta se još spasti može, da ne podležemo pritiscima, da radimo za dobro svoje umetnosti. Kraj svih pritisaka, gledali smo da osnosi među nama ostanu korektni. Sećam se da je u aprilu 1988. Erika Krpan izabrana za glavnog urednika najznačajnijeg jugoslovenskom muzičkog časopisa Zvuk, koji je izdavao SOKOJ (Savez organizacija kompozitora Jugoslavije) sa centrom u Beogradu. Urednici i tonski snimaljelji Radio-Zagreba dolazili su na manifestacije Radio-Novog Sada do poslednjeg momenta pred konačan raspad Jugoslavije (npr. Dubravka Vrbljanac i Zdenka Weber na TAKTONS, Bosiljka Kempf na Uj Symposion festival, Dr Ivan Ivančan u žiri Festivala muzičkih društava Vojvodine).

Mesec dana nakon pomenute Tribine u Opatiji, gostovao sam u Zagrebu na festivalu Europhonia, gde sam predstavio dela mladih avangardnih uzbekistanskih i tadžikistanskih kompozitora (između ostalog i Bajt Zarrine Mirshakar posvećen meni). Tom prilikom imao sam 4. XII 1990. u Društvu skladatelja sastanak sa Evom Sedak. Dogovorili smo se da održavamo saradnju između muzičkih programa Hrvatskog radija i Radio-Novog Sada bez obzira na politiku, granice, odnose u JRT. Kada možemo da imamo dobre odnose sa Azorskim ostrvima ili Tadžikistanom, zašto ih ne bismo imali i ovde, na razdaljini od 400 kilometara. Predložio sam Evi da izvidi mogućnost saradnje Matice srpske i JAZU na proučavanju arhiva vojvođanskih katoličkih samostana (Subotica, Sombor, Bač, Petrovaradin), na proučavanju delatnosti Prepreka i Štefanovića.Dva dana kasnije, na sastanku Odbora Odeljenja za scenske umetnosti i muziku Matice srpske u Novom Sadu bilo je insistiranja da se Matica angažuje na proučavanju muzike Srba u Hrvatskoj “jer su hrvatski naučnici onemogućeni da obrađuju ovu tematiku i hrvatska vlada neće to da finansira”. Ja sam se tada založio da zajedno sa JAZU proučavamo i muziku Hrvata na teritoriji Vojvodine. Bilo je malo ustezanja na taj moj predlog – ali je on ipak prihvaćen, Znao sam da će me to možda koštati mesta sekretara Odeljenja (koje sam osnovao 1984. i besplatno vodio sve do tada). Tog dana zapisao sam u svoj dnevnik:“Bojim se da prolazi vreme idiličnog rada u Matici, da će se i tu stvar ispolitizirati i da će se pojaviti nacionalizam. Nešto me je steglo oko srca zbog toga. Tako sam sa zadovoljstvom radio u Matici!”.Dotadašnji predsednik Matice srpske Živan Milisavac nije dopuštao da politika ulazi u Maticu. – Matica neće stati pod zastavu “obnove Srpstva” – govorio je 15. I 1990. “Sve stranačke stvari ostavite pred ulazom u Maticu”!Međutim, približavalo se vreme izbora (godišnja skupština Matice sprske 26. februara 1991). Podržavao sam odluku našeg Odeljenja da se kandiduje i prof. Božidar Kovaček, potpredsednik Matice srpske, najzaslužniji za osnivanje Odeljenja za scenske umetnosti i muziku, kao i Zbornika tog odeljenja. Nezgodno je zvučalo što smo obojica – i Kovaček i ja – imali prezimena koja se nisu završavala na –ić. Velikosrpske snage su pazile čak i na takve sitnice. Tih dana u Sloveniji su se pojavili grafiti “Dokle bo ič – ne bo nič”, dok je demokratski Novi Sad ispisivao po zidovima: “Staljinošević – NE!” i “Bolje grob – nego Slob”! Po kuloarima velikosrpskih urotnika u Matici kružio je slogan “Kovaček – Mihalek – Čang Kaj Šek” .

Pro-miloševićevske snage su za izbore u Matici istakle kandidaturu pisca Boška Petrovića koji nije trpeo čak ni da ima protivkandidata. Bezobzirno je odbačena Kovačekova kandidatura.Na tim izborima bio sam treći po broju dobijenih glasova. U Matici se cenilo sve što sam učinio tokom tih osam godina (mogu slobodno reći da sam uneo muziku u Maticu srpsku). Međutim, Boško Petrović, koji je izabran za predsednika, jednostavno je izbrisao moje ime sa spiska članova Upravnog odbora, a na mesto sekretara odeljenja postavljen je Dimitrije Stefanović iz Beograda. Smatrao sam, od samog osnivanja Odeljenja 1983, da je upravo Dimitrije Stefanović, kao najistaknutiji srpski muzikolog, prava ličnost za sekretara tog odeljenja (budući da je bio i direktor Muzikološkog instituta SANU). Međutim, ovakvom “demokratijom”, gde mene nisu čak ni obavestili, bili smo neprijatno iznenađeni i Dimitrije i ja. Posle se novopostavljeni sekretar Matice srpske u pijanom stanju u jednoj kafani oglasio da “Mihaleka nismo izabrali zato što nije pravi Srbin” …Matici srpskoj, u kojoj je skoro ceo svoj radni vek do penzionisanja proveo Aleksandar Tišma, odjednom je zasmetalo da na čelu malog Odeljenja za scenske umetnosti i muziku bude neko ko “nije pravi Srbin”.XXXČitajući sada svoj dnevnik, sa ovolike vremenske i geografske distance, ne mogu da se načudim kako smo, u onom haosu koji je prethodio ratovima i raspadu Jugoslavije, ipak uspevali da ostvarimo zapanjujuće rezultate. Kao umetnički direktor orkestra Vojvođanske filharmonije uspeo sam upravo te 1990-1991. da ostvarim nasjuspešniju sezonu. Obeležili smo, između ostalog, 80. rođendan Nikole Hercigonje (izvođenjem Svite u starom dubrovačkom stilu) i, na istom koncertu, 6. aprila 1991, 90. rođendan Dušana Stulara (Jazz sinfonia za Big Band, dva klavira i simfonijski orkestar). Koncertom 19. I 1991. dirigovao je Lucas Foss, a izvedene su i nacionalne himne SAD i Jugoslavije…Organizovao sam radio-most između Bakua (Azerbejdžan) i Novog Sada – tako da su naša dva orkestra zajednički ostvarila interpretaciju kroz etar (u doba kad još nije bilo digitalnih veza!). Držao predavanja na Konzervatorijumu u Taškentu (Uzbekistan) i učestvovao na naučnom skupu u Dušanbeu (Tadžikistan).Organizovao koncerte Europhonije u Zagrebu, prisustvovao autorskom koncertu Petra Bergama… Međutim, svoj život i egzistenciju nisam uspeo da organizujem.

Prilikom poseta Zagrebu imao sam prilike da vidim da su i tamo kolege bile pod velikim pritiscima. Na primer, 19. januara 1991. svi su strepeli da će izbiti građanski rat. Počele su razne mobilizacije. I u Radio-Zagrebu, i u Radio-Sarajevu, i u Osijeku dobronamerne kolege nudile su se da mi pomognu u teškoj situaciji, pa i obećavale radno mesto da se zaposlim kod njih. Na radiju i u televiziji u Novom Sadu smenjeni su svi glavni urednici. Bojao sam se da otputujem iz Novog Sada jer su smenjivanja vršena upravo u takvim situacijama kada dotični urednik nije u gradu…Ipak, polovinom septembra 1991. boravio sam u Negotinu, na Mokranjčevim danima, da bih predstavio svoj rad o najstarijoj srpskoj višeglasnoj liturgiji iz 1840. Francesca Sinica, koju sam otkrio u Trstu (to smatram svojim najvećim muzikološkim otkrićem).Organizatori festivala odveli su nas na izlet u selo na planini gde je Mokranjac skupljao narodne melodije. Seljaci nas dočekali hlebom i solju. Odjednom je dojurio poslužitelj iz seoske osnovne škole (gde je bio jedini telefon u selu). Pitao je ko je iz Novog Sada. Bio sam jedini. Pozvao me je hitno na telefon, jer me zovu iz Radija… Kroz slušalicu sam čuo kako moja sekretarica plače. Tog jutra stigla je naredba iz armijske komande da se hitno mora napraviti spisak ljudi koji su neophodni za funkcionisanje Radija u ratnim uslovima – a da svi ostali podležu obavezi mobilizacije…I sada se zahvaljujem Bogu što tog dana ipak nisam bio u Radiju. Pravljenje takvog spiska značilo je stavljati u životnu opasnost sve one koji na njemu nisu… To je, nažalost, morao da uradi moj pomoćnik. A direktor Radija – govorila mi je sekretacija – tražio je da se hitno vratim u Novi Sad.Cele noći putovao sam autobusom i stigao u Radio rano ujutro, pre direktora. Direktor Milan Todorov bio je znatno mlađi od mene; trećerazredni humorista iz Redakcije programa na srpskohrvatskom jeziku, sasvim minoran u odnosu na velike humoriste Radio-Novog Sada: Đorđa Fišera, Anđelka Erdeljanina i Veljka Šijakova, koji su redovno osvajali nagrade na takmičenjima jugoslovenskih radio-stanica u Ohridu. No, Todorov je imao “prednost” – bio je “Miloševićev čovek” (tako se tada govorilo). Mislio sam da me je hitno zvao na razgovor zbog te mobilizacije. Međutim, već sa praga mi je rekao:- “Dušane, od danas neću na našem programu da čujem hrvatsku muziku, hrvatske kompozitore, pesme, pevače, ništa hrvatsko”!Bio sam šokiran. Osećao sam se slobo . Sazvao sam kolegijum Redakcije.

Nismo dugo razgovarali. Bilo nam je jasno da ne možemo ništa da učinimo. Suprotstavimo li se ovoj naredbi – sve će nas otpustiti sa posla. Bilo je u pitanju 69 urednika, 69 porodica…Nije lepo niti pristojno objaviti ovo što ću sada napisati, ali želim da ostavim autentičan dokument. Pokunjeni, osramoćeni i poniženi, zaključili smo bukvalno ovim rečima:- Poješćemo govno – i nećemo više puštati Hrvate… Odmah sam telefonirao Evi Sedak, glavnoj urednici Glazbene redakcije Radio-Zagreba.- Draga Eva, kod nas je takva i takva situacija, mi vas, nažalost, više nećemo emitovati…- Dragi Duško – odgovorila mi je Eva – i kod nas je ista situacija, ni mi vas više nećemo emitovati…XXX- Nastupio je vikend. Proveo sam ga u vinogradu ispod Fruške gore. Nad našim glavama leteli su avioni prema Vukovaru, odakle su se iz daljine čuli potmuli tutnjevi.

Nas stotinak ogorčenih protestvovali smo u centru Novog Sada protiv rata.Hiljade oduševljenih bacale su u isto vreme cveće na tenkove koji su iz novosadskih kasarni krenuli prema Vukovaru. U ponedeljak sam otišao kod direktora. Bio je na putu. U utorak 24. septembra 1991. podneo sam mu ostavku. Bacio me je na tri puta manju platu, mada je dobro znao da imam četvoro male dece. Već 2. oktobra bio sam na putu za novu domovinu. Sa suprugom i decom sleteli smo 16. oktobra u Tel-Aviv i započeli novi život. XXX Desetine i desetine hiljada ljudi (i što je najgore – dece!) izginulo je u ratovima prilikom raspada Jugoslavije. Ratovi su uništili mnogo toga što je građeno i ostvarivano prethodnih decenija. O događajima koji su prethodili ratu pisao sam iz svog ugla, onako kako sam ih ja doživljavao. Bilo nas je 23 miliona i 23 miliona sudbina od kojih svaka ima svoju istinu. Ne tvrdim da je moja istina jedina i jedinstvena. Uvek ima i drugih istina, u zavisnosti iz kog se ugla posmatra. Iz nove domovine i iz novog života za mene je istina bila ono što smo ranije ostvarili. Mislim da nas je to povezivalo – i nisam rušio ni jednu vezu iz prethodnog perioda. Tim pre što je Bog u to vreme dao ljudima i Internet! Bio sam prvi muzikolog sa područja Srbije (mada iz nove domovine) koji je objavio tekst u Hrvatskoj posle ratova. U Izraelskim arhivama naišao sam na materijale o muzičarima jevrejskog porekla sa prostora bivše Jugoslavije o kojima nisam gotovo ništa znao. Eva Sedak me je podržala u ideji da sačinim doktorsku disertaciju o tim materijalima. Moj je minus što to do danas nisam učinio. XXX Kada su mi u Izraelu 1993. ponudili da pravim emisije, osećao sam veliku mučninu pri samoj pomisli na radio. Rekao sam to glavnom uredniku Glasa Muzike u Jerusalimu. A on mi je rekao: -“Ako tako budeš osećao kada uđeš u studio, znači da su oni pobedili. Ali ako to savladaš, znači da si ti pobedio”! Ušao sam u studio – i osećao sam se kao riba u vodi, praveći emisiju na hebrejskom jeziku. Nisu pobedili! XXX U Izraelu sam nastavio sa propagiranjem hrvatske muzičke kulture, kao i muzičke kulture svih naroda “i narodnosti” otadžbine u kojoj smo svi navijali za istu reprezentaciju (a boreći se istovremeno protiv svakog oblika nekulture).

Kao direktor Izraelskog muzičkog centra ostvario sam kontakte između Udruženja izraelskih kompozitora i Hrvatskog društva skladatelja. Na jerusalimskom radiju emitovao sam stotine programa sa muzikom hrvatskih autora. Sarađujem na organizaciji Komornih koncerata Ervin Schlesinger u spomen na prekinutu karijeru zagrebačkog baritona, oca počasnog konzula Hrvatske u Izraelu Samuela Ivana Schlesingera. Na ovim koncertima nastupili su u Saviyonu, od hrvatskih umetnika, Sanda Majurec, Nina Kobler, Tamara Jurkić Sviben, i Danijel Detoni. Pomagao sam u Izraelu organizaciji koncerata Zagrebačkog kvarteta, Fredija Došeka, Ivane Bilić Kuljerić, Tamare Obrovac i dr. Proučavajući izraelske arhive u kojima sam pronašao materijale o jevrejskim muzičarima sa područja Hrvatske koji su stradali za vreme Drugog svetskog rata i saznavši za fondacije koje postoje u Nemačkoj, Austriji, Češkoj, Velikoj Britaniji i drugim zemljama koje se trude da vrate u život muziku žrtava Holokausta, pomislio sam da bi takva fondacija bila neophodna i Hrvatskoj. Eva Sedak, Ivo Josipović i Branko Polić pomogli su mi da u Društvu hrvatskih skladatelja 7. X 2003. organizujemo inicijativni sastanak za osnivanje takve zaklade. Osim Eve i mene, prisustvovali su Marijan Kobetić – profesor Glazbene akademije, Frano Parać – dekan Glazbene akademije, Branko Polić – glavni urednik časopisa Novi omanut, Vesna Rožić, suradnica Muzikološkog zavoda i Antun Tomislav Šaban, tajnik Hrvatskog društva skladatelja. Sastanak su pozdravili i izvinili se zbog izostanka Ivo Josipović – direktor Muzičkog Biennala Zagreb i Alfi Kabiljo, skladatelj.Donosim zapisnik sa tog sastanka:U razgovoru je napomenuto da je tijekom II Svjetskog rata na tlu Hrvatske stradao određen broj skladatelja židovskog podrijetla. Njihovim fizičkim uništenjem nije uništena i njihova glazba. Hrvatski glazbenici i muzikolozi ulagali su i do sada napore da ta glazba zaživi i zauzme mjesto koje joj pripada u povijesti hrvatske i židovske muzike. Ni 60 godina nakon njihovog fizičkog uništenja nije kasno da se revitalizaciji njihovih opusa pristupi organizirano, po ugledu na slicne svjetske institucije (Teresienstradt Fondation u Českoj, Orpheus Trust u Beču, London Uhlmann Fondation, nekoliko fondacija u Njemačkoj i dr). Predlaže se osnivanje slične institucije u Hrvatskoj, Zaklade za revitalizaciju djela skladatelja – žrtava holokausta. Zaklada bi podsticala muzikološka istraživanja, izdanja nota, koncertna izvođenja i izdanja CD. Zaklada bi bila projekat Hrvatskog drštva skladatelja, a sudjelovali bi Glazbena akademija, Hrvatski glazbeni zavod, Židovska općina, KUD “Miroslav Šalom Freiberger”, Muzikološki institut i druge institucije.Sa izraelske strane sudjelovali bi Izraelski muzički centar, Muzej dijaspore, Memorial Yad Vashem, Udruženje Jevreja iz ex-Jugoslavije, Liga hrvatsko-izraelskog prijateljstva i dr.

Poželjno je povezati se i sa sličnim institucijama u susjednim i drugim zemljama u kojima su dotični skladatelji također djelali (Austrija, Njemačka, Bosna i Hercegovina, Italija, Srbija). Izražena je nada da će ova inicijativa naići na visoko pokroviteljstvo sabora ili vlade Hrvatske.Imao sam tim povodom sastanke i sa tri zamenice hrvatskog ministra kulture. Moje je mišljenje da inicijativa za takvu zakladu ne treba da potekne ni od mene, niti iz Izraela, niti od bilo kog Jevrejina – nego iz Hrvatske, gde su ti muzičari fizički uništeni, a njihov muzika ućutkana. Tako je i inicijativa za osnivanje zaklade Teresienstadt potekla od predsednika Češke Vaclava Havela.Na insistiranje veleposlanika Hrvatske u Izraelu dva puta sam pisao pismo sa sličnom sadržinom uredu predsednika Hrvatske, u listopadu 2003. i svibnju 2008.Do danas nema pomaka.
——————–
1) Dušan Mihalek: Tri decenije Velikog tamburaškog orkestra Radio-Novog Sada, zbornik “Prvi stručno znanstveni skup o problemima tamburaške glazbe”, Osijek, 1986, str. 1-5
2) Ta lepa narodna pesma postala je neka vrsta himne navijača fudbalskog kluba Crvena Zvezda iz Beograda. Grupa ovih navijača – nacionalnih ekstremista – bila je snažna klika istomišljenka Slobodana Miloševića, koji se borio za unitarističko uređenje Srbije i ukidanje ingerencija autonomnih pokrajina Vojvodine i Kosova.
3) Vidi: Dušan Mihalek: Strogo kontrolisani radio, Muzika i mediji, Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu, 2004, str. 201-210
4) Još od vremena sukoba Tito-Staljin JRT je , igrom slučaja, svrstana u EBU, a ne u OIRT – asocijaciju istočnoevropskih radio-stanica. To je 1980-tih omogućilo RNS da bude most između EBU i OIRT, između Zapada i Istoka
5) Iz mog dnevnika, četvrtak 14. IX 1989:U 17h, u jeku priprema, javili su nam sa Tvrđave da stižu komplet svi direktori jugoslovenskih RTV centara. Nabrzinu smo spremili press-centar, našli neke čaše, dočekali ih. Bili su oduševljeni binom i ozvučenjem. Mitević je obesio nos i sakrio se u mišju rupu. Verovatno je odmah dao nalog da se od sutra i oni uključe u prenos (prenosili su Zaječarsku gitarijadu, a ovo ni da pogledaju). Poslužili smo ih šampanjcem, a generalni direktor RTV Zagreb je zaželeo gemišt. Našao sam mu Karlovački rizling i zamolio ga sa sekretaricom Sunčicom da nam ne naplati 24-kanalna kola koja smo iznajmili (jer ćemo im mi pomoći dogodine na Evroviziji). Pristao je! Rekao je Sunčici da telefonira u Zagreb finansijskom direktoru i da će sve biti u redu. Tako smo „zaradili“ 10.100.000.000,00 (10 milijardi i 100 miliona dinara – oko 6000 nemačkih maraka). To mi je najskuplji gemišt u životu.
6)  Aluzija na naša nesrpska prezimena, uz ime tada među komunistima omraženog “reakcionarnog protivnika” Mao Ce Tunga u Kini
7) O čemu mi je svedočio pisac Boško Ivkov, kog su u to vreme smenili sa mesta glavnog urednika Letopisa Matice srpske
8) Žargon protivnika Miloševića – kad su se osećali slabo!
9) Žargon iz onog vremena i sa onog mesta – kad je trebalo uraditi nešto odvratno protiv svoje volje
10) Odjeci hrvatske glazbene kulture u Izraelu, u «Glazba, folklor i kultura» – Svečani zbornik za Jerka Bezića, Zagreb, 1999, str.343-352; isto, prepravljeno, na engleskom: Echoes of Croatian Music Culture in Israel, Voice, Zagreb, 2000, No. 3, pp. 52-57; isto, dopunjeno i prepravljeno u knjizi «U voljenoj zemlji», Tel Aviv, 2005, (na srpskom i hebrejskom)
11) Prethodni odlomak kurzivom (italic) je iz mog teksta Strogo kontrolisani radio, Muzika i mediji, Fakultet muzičke umetnosti u Beogradu, 2004, str. 201-210

© 2008 by Dushan Mihalek

About bosanac1v

Humanist, publicist

Komentariši

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s