Biljana Vlašković


(NE)PREVODIVOST KNjIŽEVNIH TEKSTOVA
(na primeru Hamleta)

http://koraci.yolasite.com/vlaskovic-7-8-10.php

Čini se da je u bogatoj istoriji prevođenja najinteresantnije bilo pitanje u kojoj meri prevedeni tekst treba da bude veran svom originalu. Ovo pitanje „vernosti originalu” naspram „transparentnosti”, t.j. „slobodnom” ili „odomaćujućem” prevodu, nalazilo je svoje odgovore vekovima u delima raznih teoretičara, a zanimljivo je da su se grupe teoretičara zalagale uvek za isključivo jednu od ovih teorija, a na uštrb druge. Odanost samom originalu karakteriše čvrsto držanje teksta, nema odstupanja, ništa se ne dodaje niti oduzima od originala, kako bi se postigao efekat „začudnosti”, kako tvrdi Fridrih Šlajermaher (1768-1834), odnosno, čitalac je sve vreme svestan da čita delo koje je originalno napisano na stranom jeziku. Ovaj pristup prevođenju ostaće dominantan sve do kraja XIX veka. Sa druge strane, teorija transparentnosti zalaže se za „slobodni prevod”, t.j. čitaocu, čiji je ciljni jezik maternji, se čini da je prevedeno delo originalno napisano na njegovom maternjem jeziku. Za ove dve teorije bitan pojam je pojam ekvivalencije, i to formalne i dinamičke.
Formalna ekvivalencija odgovara teoriji koja se zalaže za vernost originalu, tj za korišćenje metafraza, „bukvalnog”, „doslovce” prevođenja (lat. „verbum pro verbo”) Dinamička, ili funkcionalna ekvivalencija, odgovara teoriji transparentnosti, „preobražaja”, a osnovni termin bio bi – parafraza. Za prevod je bitno preneti poruku originalnog teksta, a to podrazumeva da je nekad potrebno zameniti red reči u rečenici, pasiv aktivom, stil, i sl.
Najčešće je najteže primeniti formalnu ekvivalenciju na idiome stranog jezika, ali i to je nekada moguće, kao na primer u slučaju idioma „The end justifies the means” koji na srpski možemo doslovce prevesti sa „Cilj opravdava sredstva”, a da nismo pritom zamenili čak ni red reči u idiomu. Ipak, idiom kao što je „It’s raining cats and dogs” ne možemo prevesti sa „Padaju s
neba mačke i psi”, jer to ne bi bilo u duhu našeg jezika i ne bi imalo nikakvog značenja za govornike srpskog. Možemo ovu frazu prevesti nečim poput „Lije kao iz kabla”, i tek bi to prenelo pravo značenje enleske fraze. Ovo ide i u obrnutom smeru: neko ko prevodi sa srpskog na engleski ne bi mogao ovu našu frazu da prevede sa „It’ teeming down as from a tub”. Fraza „les belles infideles”, ili „faithfulness in translation”, sugerira nam da prevod, kao i žena, „može biti ili veran ili lep, ali ne i jedno i drugo u isto vreme”. Ipak, možda je moguće prevesti tekst tako da prevod bude onoliko veran koliko mu to njegova lepota dozvoljava.

* * *

Tokom čitavog srednjeg veka latinski je bio lingua franca1 u zapadnom učenjačkom svetu. U Engleskoj, prvi čovek koji se zalagao za prevod sa latinskog na engleski bio je u IX veku Alfred Veliki (849-899). Uz pomoć velikog broja učenih ljudi iz zemlje i inostranstva preveo je crkvene i filozofske knjige na engleski jezik, uključujući Crkvenu istoriju engleskog naroda Prečasnog Bida (673-735). Prve „dobre” prevode, zatim, nalazimo tek u XIV veku u delima velikog Džefrija Čosera (1340-1400), koji je prevodio tekstove sa italijanskog, francuskog i latinskog na engleski, te ih adaptirao stvarajući nove književne forme. Međutim, tek krajem XV veka sa delom Le Morte D’Arthur Tomasa Malorija počinje zlatno doba prevođenja proze na engle-ski jezik. Ovo delo je, zapravo, u velikoj meri adaptacija arturijanskih romansi, nešto što možemo svrstati u kategoriju tzv „slobodnog prevoda”. Prevodioci elizabetinskog doba2 nastavili su sa adaptacijama tema iz pera Horacija, Ovidija i Petrarke, i na osnovu tih modela pravili nove poetske forme. Ipak, javlja se želja za prevazilaženjem parafraze, te se fokus prevođenja pomera na stil, t.j. stilističku ekvivalenciju. Engleski pesnik i prevodilac Džon Drajden (1631-1700) je u drugoj polovini XVII veka pokušao da prevede dela rimskog pesnika Vergilija (70. god p. n. e.-19 god p.
n. e.), ali na taj način da „Vergilije progovori takvim jezikom kakvim bi verovatno pisao da je rođen i živi u Engleskoj”. Drugim rečima, želeo je da prilagodi njegov stil savremenom engleskom jeziku. U XVIII veku prevodioci su se usredsredili na lakoću pri čitanju, pa bi izbacili iz teksta sve ono što je, po njihovom mišljenju, nerazumljivo ili dosadno za čitanje. Ovakva situacija nailazi na preokret u XIX veku, kada se naglasak pomera na preciznost i stil. Preovlađivao je i u Engleskoj Šlajermaherov stav da čitanje prevedenog dela treba čitaoca stalno da podseća da je to delo originalno napisano na stranom jeziku i da tim putem u njemu izaziva „začuđenje”.
Izuzetak iz ovakvog korišćenja metafraze predstavlja Edvard Ficdžerald sa svojim hvaljenim prevodom Rubaija (1859), dela koje je originalno napisao persijski pesnik Omar Hajam (1048-1122). Prevod se, u principu, toliko razlikuje od originala – da podseća na isti samo utoliko što je Ficdžerald zadržao upotrebu persijskih imena, te mu tako dao orijentalni prizvuk.
Ali, vratimo se na elizabetinsko doba. Engleski jezik se od doba renesanse izmenio u tolikoj meri da je danas teško čak i profesoru engleskog da bez dodatne pomoći razume, na primer, jedan Šekspirov komad3. Rad će se dalje pozabaviti problemima na koje nailaze prevodioci Šekspirovih dela, uz povremeni osvrt na samu teoriju prevođenja. Za početak je dovoljno napomenuti da je Šekspir od svih engleskih pisaca imao najveći vokabular, i to ne samo zbog svoje smelosti i snalažljivosti pri korišćenju reči, već i zbog toga što je on sa entuzijazmom prihvatao nove reči bilo koje vrste. Mnoge reči koje je koristio bile su potpuno nove u engleskom jeziku krajem XVI veka4, a ono što posebno zadaje prevodiocima glavobolju jeste promena značenja tih reči od tih dana do danas. Uzmimo jedan primer: glagol „to communicate” danas označava „razmenu informacija”, ali u Šekspirovom dobu ta reč se koristila u značenju bližem njenom etimološkom poreklu iz latinskog, odnosno u značenju „podeliti nešto sa nekim”. I druge reči su uglavnom zadržavale značenje blisko originalnom značenju reči, bez obzira iz kog je jezika izvršena pozajmica.
Prvi problem sa kojim se suočavaju prevodioci Šekspirovih dela bio bi, dakle, razumeti tekst na originalnom jeziku. Da bi se to ostvarilo, potrebno je pri prevođenju istražiti etimologiju reči, zatim kako je elizabetinska publika razumela tu reč, a onda sve to prvo „prevesti” na moderni/savremeni engleski, t.j. onu formu jezika koju izučavamo u školi ili na fakultetu.
Ovakvo prevođenje Roman Jakobson (1896-1982) nazvao je intralingvalnim. To je, po njemu, „reprodukovanje jezičkog iskaza na istom jeziku, sa nekog ranijeg na neki skorašnji stupanj tog jezika, ili pravljenje parafraza”5. Pogledajmo primer iz možda najčuvenijeg Šekspirovog monologa iz drame Hamlet, poznatog „Biti, il’ ne biti”. U originalnom tekstu stoji:
“To be, or not to be?That is the question-…” (Hamlet, III, 1, 58)
Šta Hamlet ovim hoće da izrazi? Na šta se njegovo „to be” odnosi? Parafraza bi mogla da glasi ovako:
„Is it better to be alive or dead? Hmm, I wonder…”6
Dobro, to je bilo lako. Ali šta ćemo sa delom ovog monologa u kome se kaže:
„…To die, to sleep.
To sleep, perchance to dream—ay, there’s the rub,
For in that sleep of death what dreams may come
When we have shuffled off this mortal coil,
70 Must give us pause. There’s the respect
That makes calamity of so long life.” (III, 1, 66-71)
Nailazimo već u drugom po redu navedenom stihu na jednu arhaičnu reč: „perchance”, i pitamo se nakon što smo pogledali etimologiju reči7: „Da li je ova reč značila možda, ili slučajno?” Prevod na srpski razmotrićemo nešto kasnije. Zatim fraza there’s the rub, koja je ušla u engleski jezik upravo iz ovog monologa, a parafrazirali bismo je kao:
“But, wait, there is a catch there!”
Slično se dogodilo i sa frazom to shuffle off this mortal coil, koja danas prosto znači umreti. Posebno je problematična reč respect, za koju na prvi pogled uvek pomislimo da znači poštovanje, ugled. Reč potiče iz latinskog jezika i originalno je značila „uzeti nešto u obzir”, ili na engleskom to consider. Kako bi onda glasila parafraza ovog odlomka? Otprilike ovako:
“What am I to do? I could die, sleep,
sleep, or maybe dream. But, wait, there is a catch there!
Who knows what awaits us after we’ve kicked the bucket!
Now, that’s something I really need to worry
about…That’s what we
Bear in mind when we decide not to end our miserable l
ives by committing suicide.”8
Mogli bismo nastaviti i parafrazirati čitav ovaj monolog na sličan način, ali to nam nije namera. Želimo da pokažemo da jedan prevodilac Šekspira verovatno prvo u glavi na sličan način parafrazira tekst, a onda se lati najtežeg dela posla: prevesti to na ciljni jezik, a zadržati lepotu Šekspirovog jezika. Da li je to uopšte moguće?

* * *
Ono što je po Jakobsonu pravo prevođenje, ”translation proper”, jeste interlingvalno prevođenje, tj reprodukcija iskaza jednog jezika na nekom drugom jeziku. Pri tome treba voditi računa o invarijanti prevoda, odnosno prevodilac može da odluči da se fokusira na sadržaj, ličnost, blank vers i sl. Ono što krasi Šekspirov stih svakako jeste blank vers, tj upotreba stiha sa regularnim metrom, ali bez rime (mada postoje i slučajevi kada koristi rimu). On blank vers obogaćuje „opkoračenjem”, (eng. enjambment), to će reći prekida frazu, klauzu ili rečenicu na kraju stiha i prenosi misao u naredni stih, tako da se ta dva stiha onda čitaju u jednom dahu da bi se preneo smisao. To za prevodioca predstavlja dodatni problem. Kako su se sa ovim problemima izborili srpski prevodioci, pokušaćemo da pokažemo na primeru dva prevoda monologa „Biti il’ ne biti”: jedan je prevod Sime Pandurovića i Živojina Simića (P1), a drugi Velimira Živojinovića (P2).
Prva stvar koja zaslužuje komentar jeste upotreba fusnota u prevodu. P1 obiluje istim, dok u P2 ne nalazimo nijedno dodatno objašnjenje, što je velika zamerka ovom prevodu. Zašto su fusnote toliko bitne? Već smo govorili o promeni značenja reči kroz istoriju engleskog jezika. Pored toga, Sapir i Vorf mislili su da je maternji jezik „moćno sredstvo koje uobličava način na koji govornik shvata stvarnost”9. Sapir još na jednom mestu tvrdi da „jezik u kome je čovek rođen, zbog svog oblika, doprinosi veoma mnogo načinu na koji se shvata svet oko njega”10. Poznato je da su u doba kraljice Elizabete ljudi verovali u duhove, veštice i natprirodne sile, ali su postojali takođe i običaji i verovanja koji su nama danas strani, pa dobar prevodilac u fusnoti daje kratko objašnjenje tih nama nepoznatih stvari kao što to čine Pandurović i Simić. Evo jednog korisnog primera-u razgovoru sa jednim mladim glumcem, Hamlet kaže:
„…Gospe mi, vi ste za jednu potpeticu bliže nebu no kad sam vas poslednji put video. Molićemo Boga da vaš glas ne bude izlizan kao kakav zlatnik izvan opticaja.”11
Kada pročitamo fusnotu dobijamo sledeću informaciju:
„Hamlet se šali sa dečakom koji glumi žene. On je toliko porastao otkako ga je Hamlet poslednji put video da Hamlet pretpostavlja da dečak i mutira”12.
Dobijamo, dakle, i objašnjenje samih stihova, ali i informaciju da su u Šekspirovo doba ženske likove tumačili dečaci pre nego što im glas mutira. Ili na primer kada se na početku drame začuje lozinka „Neka živi kralj!”13, dobijamo objašnjenje da je ta lozinka „u odnosu na dalji razvoj događaja dramski ironična”14, itd.
Smatramo da dobar prevodilac nikada ne sme da zanemari
„moć” fusnota, i dajemo prvu prednost P1.
Vratimo se na naš monolog. Prevodi se razlikuju već na samom početku:
P1: „Biti il ne biti? – pitanje je sad.”15P2: „Biti
il’ ne biti, to se sad pita:”16
Prva verzija nam je svima poznatija jer je vrlo često citirana, ušla je i u naš jezik kao fraza, i korišćena je i na intersemiotičkom planu17, u stripovima i crtanim filmovima, ali u neizmenjenom obliku. Poznato je da jedan zarez,na primer, može da promeni značenje čitave rečenice,kao i da odsustvo zareza u nekim slučajevima vodi nerazumljivosti teksta. U originalnom tekstu iza ovog stiha stoji crta, u P1 imamo tačku, a P2 se odlučio za dve tačke ukazujući nam tako da sledi objašnjenje zašto se on pita. I jedan i drugi znak interpunkcije opravdani su na svoj način. P2 kao da se više držao originala, jer i crtica povezuje delove rečenice kao i dve tačke. Tačka u P1, međutim, može da označi dužu pauzu posle ovog stiha, dodajući na taj način težinu samoj misli, a pritom se to slaže sa Hamletovom ličnošću – on zaista sve svoje vreme provodi razmišljajući, a ne delajući, te nam tačka ovde ukazuje na glavni problem u Hamletovoj ličnosti.
Ono što je izostavljeno i u P1 i u P2 jeste zarez iza „biti”, što nam daje utisak da se to izgovara u jednom dahu, dok u originalu iza „To be” stoji zarez, dakle potrebna je mala pauza. Možemo onda reći da P1 to nadoknađuje tačkom na kraju stiha. Činjenica je da su prevodi često, ako ne i uvek, jako različiti, što Volfram Vils, pripadnik lajpciške škole nauke o prevođenju, naziva „kulturnim kontekstom”, ili „subjektivnom kreativnošću”.
Ali, ovaj pojam može biti i slamka za koju se prevodilac hvata kada neki posao aljkavo uradi – nije li moguće uvek se pozvati na „subjektivnu kreativnost”?
Pogledajmo sada kako je u P1 i P2 preveden odlomak koji smo već pokušali da parafraziramo na engleskom jeziku i slaže li se prevod sa našom parafrazom:
P1: „ […] Umreti, P2: „ […] Umreti, usnuti;
Spavati – spavati – možda sanjati! Usnuti:
možda sanjati; eh, tu je
Da, tu je čvor! Jer u tom spavanju nevolja cela;
jer, za sna u smrti,
Smrtnom, kakvi bi snovi mogli doći, kakvi nam
snovi mogu dolaziti,
Kad života ovo klupče odmotamo? kad smo već s
ovog smrtnog kalema
Tu moramo stati; to je obzir taj sasukali se, –
mi tu nemimo.
Što bedi našoj produžava vek!” ovo i jeste
uzrok što u bede
toliko traje vek; […]”
Da li je i jedan i drugi prevod preneo značenje poruke originalnog teksta, to je ono što nas sada zanima! Da bismo to ustanovili, hajde da vidimo izbor reči i fraza, pri čemu se autorka rada namerno neće služiti pomagalima poput Vujaklije, već će razmotriti značenja reči iz perspektive „običnog” čitaoca, laika, koji nikada nije čitao Hamleta:
Reč “sleep” je u P2 prevedena sa „usnuti”, rečju koja se u mojoj svesti poima kao „spavati i sanjati”, a odmah zatim sledi, meni suvišno, „sanjati”, jer ako on „usni”, ja već mislim da on i sanja. P2 se, međutim, iskupljuje narednim izrazom: „Eh, tu je nevolja cela”, koja se doima kao daleko prikladnija od „Da, tu je čvor!” u P1, jer je jasnija i ostavljena, kao u originalu, bez znaka uzvika jer Hamlet nije došao do nekakvog božanskog otkrića (na šta bi ukazao znak uzvika u P1), on sve vreme zna u čemu je uzrok njegove neodlučnosti-u strahu od onoga što dolazi posle smrti. I P1 i P2 izvanredno prevode metaforičnu frazu „to shuffle off this mortal coil”, tj ja, kao čitalac laik, mogu da razumem i uživam i u jednom i u drugom prevodu. Naredni deo je problematičan: “must make us pause” parafrazirali smo sa „Now, that’s something I really need to worry about…”, sa sve ove tri tačke koje pokazuju da je Hamlet ovde duboko zamišljen. P1, „Tu moramo stati”, morao bi se dopuniti sa „i razmisliti”, a P2, „mi tu nemimo” je takođe nedorečen. Najzad, u poslednjem stihu pominje se reč beda, ali ja tu reč u ova dva različita prevoda razumem potpuno drugačije: naime, P2 asocira me na to da siromašni ljudi duže žive jer se pitam nije li reč beda ovde zbirna imenica i odnosi li se na grupu ljudi koja je bedna, siromašna. P1 daleko bolje i jasnije upotrebljava istu reč, ali bi za najjasnije prenošenje značenja originala možda bilo bolje upotrebiti reč „očaj, golema tuga”, ili nešto slično.
Na kraju nam ostaje da kažemo da cilj ovog rada nije bila kritika bilo čijeg prevoda, već želja da se pokaže da nema potrebe razmišljati o tome da li je prevođenje umetnost ili veština. Na primerima je, nadajmo se, pokazano da je ono i jedno i drugo. Ali ono što se trebamo pitati jeste: „Da li je naš prevod razumljiv čitaocima?”. Jesu li Katarina Rajs i Hans Vermer bili u pravu kada su govorili o „detronizaciji originala”, o usmerenosti teksta ka čitaocu, a da se pritom ne vodi puno računa o originalu? Kada je Šekspirova drama u pitanju, uprošćavanjem teksta gubimo na stilu i lepoti stiha, ali to je neminovno čak i u najboljem prevodu. Ostavite nam tu lepotu, a čitaoci će se potruditi oko razumevanja jer takva dela to zaslužuju. I pored svih pokušaja da se udaljimo od Šlajermahera, opet se na njega vraćamo: strana dela su principijalno neprevodiva, zato ih uvek treba, ukoliko ste u mogućnosti, čitati u originalu.

1Lingva franka: jezik koji za sporazumevanje koriste govornici različitih maternjih jezika, a da pritom to nije maternji jezik ni jednih ni drugih. Na primer, Srbin i Nemac koji se sporazumevaju na engleskom jeziku, koji je u poslednje vreme postao lingva franka.
2 Elizabetinsko doba: doba vladavine kraljice Elizabete Prve (1558-1603).
3 Detaljnije vidi u Albert C. Baugh and Thomas Cable, A History of the English Language, Routledge, London, 2002, poglavlja 7 i 8
4 Na primer: critical, demonstrate, emphasis, pathetical, catastrophe, i mnoge druge.
5 Predavanja dr Savice Tome, od 29. 12. 2008.
6 Ove i naredne parafraze načinila autorka rada, a na osnovu iskustva sa časova Šekspirologije. Istaknuti su delovi koje studenti uglavnom slabije ili uopšte ne razumeju.
7 Reč “perchance” potiče iz starofrancuskog jezika i originalno je značila “by chance”, tj „slučajno”, ali kasnije dobija značenje možda, a to i u ovom stihu znači.
8 Autorki rada je namera da Šekspirov jezik približi čitaocima i zbog toga koristi u svojim parafrazama neformalni jezik.
9 Jasna Janićijević, Komunikacija i kultura (sa uvodom u semiotička istraživanja), Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 2000, str 131.
10 Op. cit., str. 131.
11 ViljemŠekspir, Hamlet, preveli Sima Pandurović iŽivojin Simić, Prosveta,Nolit, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1981, str 99.
12 Op. cit., str. 99.
13 Op. cit., str. 25.
14 Op. cit., str. 25.
15 Svi naredni citati pod oznakom P1 iz: Viljem Šekspir, Hamlet, preveli Sima Pandurović i Živojin Simić, Prosveta, Nolit, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1981, str. 110-111.
16 Svi naredni citati pod oznakom P2 iz: Viljem Šekspir, Hamlet, preveo Velimir Živojinović, Vajat, Srpka književna zadruga, BIGZ, Beograd, 1994, str. 87-88.
17 Intersemiotičko prevođenje je još jedna vrsta prevođenja po Jakobsonu, i odnosi se na transmutaciju između različitih semiotičkih sistema.

Literatura
Baugh, Albert C., and Cable, Thomas, A History of the English Language, Routledge, London, 2002.
Janićijević, Jasna, Komunikacija i kultura (sa uvodom u semiotička istraživanja), Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski
Karlovci, Novi Sad, 2000.
Longman, Dictionary of Contemporary English, 4th Updated Edition, Version 2
Predavanja dr Savice Tome, od 29. 12. 2008.
Šekspir, Viljem, Hamlet, preveli Sima Pandurović i Živojin Simić, Prosveta, Nolit, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1981
Šekspir, Viljem, Hamlet, preveo Velimir Živojinović, Vajat,Srpka književna zadruga, BIGZ, Beograd, 1994.

Advertisements

Komentariši

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s