Momčilo Nastasijević

BELEŠKE ZA APSOLUTNU POEZIJU 

 

Ispitujući prirodu, recimo vode, hoćemo li joj time tvoriti nove izvore? Tako i o Poeziji možemo korisno govoriti ostaviv je neprikosnovenu, a tražeći mogućnost da se ona što čistijom ostvari. (Jer hoćemo li krupniji cvet, onda biljci rastresemo zemlju.) I ne dirajući, dakle, u nju otkloniti što je čini nečistom i nepotpuno izraženom, a, ako najpreče, obelodaniti laži koje ometaju da se ona u punoj meri prati. Jer vrednost sile raste sa sve većim obiljem njenog dejstva.

Neka se ne zaboravi: poezija je jedna, poetike bezbroj mnoge, i za svaki slučaj druga, ali sa istovetnom svrhom, da se sila što moćnije oslobodi i što potpunije ostvari u svoj oblik. Postojanje kaste poetičara time se ne da pravdati, jer je u prirodi ove stvari da svaki tvorac bude svoj rođeni zakonodavac. Ali ako li ko, radi zabave, iz mnogobrojnih sličnih i napravi vrhovni zakon, to se Poezije ni najmanje tiče. Spoljnji nalog za nju je u suštini neprijateljski; ona ga se čuva kao živo od onog što bi mu donelo smrt. Poezija za vlade akademizma, nije li bolesnik koji se sav lekarima predao u ruke?

Negativno dejstvo posrednika: Je li poziv žene nerotkinje, ili majke, da se zalaže za dete? Šta će onda posrednik između onoga koji daje i onoga koji prima Poeziju? Ne pokreće li ga, nije li na dnu njegove delatnosti otrovna žaoka neplodnosti? Drugo je ne osećati poetski nagon u sebi: time je Poezija hrana, oni gladuju za njom. A sasvim drugo osećati ga u nemoći oplođenja: Ti se stave između davaoca i primalaca, i što su sami nemoćni dati, bajagi tumače svetu; u stvari, po nagonu zavisti zapleću i mute, te su reakcija neplodnosti na plodnost. A često se i osmele i samim davaocima popovati. Ima li, međutim, smisla da regulator bude van motora, i nije li sušta istina da se tu pokret rođenom snagom usmerava?

Poezija je da prožme, a ne samo dodirne. I možda bi načelo samovaspitanja za Poeziju moglo ovako glasiti: Bez trunke uticaja posrednika, dugim i neposrednim primanjem pronaći prema njoj lični ugao najmanje otpornosti.

Ima je oslobođene i neoslobođene: u ruci koja zabrane dodiruje Beatovog anđela, to je neoslobođena – u anđelu. Nepojmljiv zakon: čin oslobođenja istovremen sa zarobljenjem u oblik. Kao duša emanujući, da se time ovaploti u nadtelo. Iza tog veza je narazdrešiva. Koliko će trajati Rembrantova Poezija? – Koliko lanena vlakna njegovih slika. Života tu posle smrti nema; propast materijalnog povlači nestanak duhovnog. Tako i otac nanovo umire smrću neplodnog potomka.

Pesničko nadpoštenje: Ništa s predumišljajem. Početnim otkrovenjem u sve nova, i svako da sadrži klicu daljeg, da mu bude proročanstvo, i tako na sve dozive isti odjek da se oglasi. I zaborav sebe, da svoja rođena snaga ne dela pravcem “tako hoću ja” već “tako mora”.

Gradivo za Poeziju homogeno je. To ne znači da se isto žito požanje, samelje, umesi. Baš tu se ogleda moć: jer čemu najširi zahvat najbogatije žetve kad žrvanj ostane nemoćan samleti? A sve je u tome. I nisu li možda najmoćniji koji nam od čkalja, gljiva i valjda pokojeg zrna pšenice umesiše plemeniti hleb! Jer snaga prema sebi traži otpor. I sva utrošena znači sva ispoljena. Ne treba se, dakle, varati: bez mlevenja nema hleba.

Kad je reč o stilu, valja imati na umu: Pokožica je samo granica rašćenja, trenutak saznanja srži da bi ma i za dlaku dalje bilo laž, junaštvo zaustaviti se gde prestane domašaj žiže. No zarad čistine, bolje da se ta reč ukine, jer njome snabdeveni kovači šarenih laža najlakše se ušunjaju u Poeziju.

Snob: oličenje laži prema sebi, najteži slučaj gde laž kao elemenat ulazi. Snob, na primer, sluša Betovena, i ne čuje ga. Nema ni kad, jer lako je čuti ga, to može svako s ušima; a samo on, snob, videći i misleći Betovena, nikad ga ne čuje. Tu je čvor.

Ukus: Laž se zaodene oblikom istine; Onda je najopasnija. Slučaj s latinskim ukusom. Naposletku neka se ostavi ženama, kad je reč o modi. Ali je smešno, kad neko pruža dragoceni poklon, isprsiti se i primiti. Čemu to stalno isticanje svog cedila kad, što je za primanje, bezuslovno se i u najvećoj mogućoj meri mora primiti? I zašto baš ukus? Kao da ima otrovne i hranljive Poezije; a ukusi budući lični, dakle razni, onda je ovome ovako, onome onako, i slične gluposti. U stvari ukus je nužno jedan za sve. A pometnja je otuda što mnogi, prevareni i zavedeni lažnom Poezijom, ne prečiste se da prime istinsku, i onda svoju zastranjenost, svoje nesavršenstvo pripišu sebi u zaslugu i to krste svojim ličnim ukusom. Nije li to žalosno priznanje da se neće ili ne može ići dalje putem istinskog usavršavanja sebe?

Odenekud postoji težnja da se zanavek rastavljeno spoji. (Mogućnost ostvarenja Poezije rečju, tonom, oblikom, sve se čistije odvajaju i udaljuju jedna od druge) Uobražava se da je trojici, pesniku, slikaru, muzičaru, moguće svakom sa strane i svojim sredstvima sarađivati na istovetnom ostvarenju. Radi, makar i prividne, organske veze jednom se da vođstvo. Uistini, svako vođen svojim nagonom daje nam istovremeno tri ostvarenja. A ima li čulne mogućnosti da se ona istovremeno prime? Međutim, mnogo češće desi se ovo: Jedan otme maha, ostali se snize do žalosne uloge ilustratora. To se onda zove celinom. Ili, što je najgore, svaki kurtoazno pomišljajući na drugog, ostavi mu maha, i kao po dogovoru, zajednički propuste što je glavno, te do ostvarenja i ne dođe. I sva muka radi toga da se gledaoci – slušaoci dovedu u dvočasovnu čulnu nepriliku, ako su iskreni prema sebi te ne zažmure ili ne zapuše uži. U tome je smisao opere.

Igra je nešto sasvim drugo: korenita, magična, tamna. Muzika tu bije iz praizvora, iz tela. Tek tada videti istovetno bude što i čuti.

Za pričest sprema se postom i molitvom. A za muziku čime? Već se svetost moći je primiti, već prvi korak u hram tek naslućene apsolutne religije. Obamreti čulima i kao sva moć da se na uho, jedino budno, prenese, i ono jedini primalac da bude, jer njime najkraći, najneprevareniji put je otkroviteljskih saopštenja tonom. Umeša li se oko, onda se udari u nesmisao i bespuće. Ko zna, možda nije daleko vreme da će se i od same primisli na to zapeti kao pred obesvećenjem.

Isto tako neka se čistim viđenjem primi likovno ostavrenje Poezije. Jer, na karaju krajeva, ne svodi li se sve na ovo: Dubina, bogastvo čulnih saznanja retkih pojedinaca izraženo da se podari svetu. Te kad se ovaj obraća uhu, onaj oku, zašto ih onda i ne primati samo odgovarajućim čulom? I da na svetu nisu nastajali okrovitelji, kolika bi danas bila moć osećanja lepog?

Jeste, sve se razgranalo iz jednog. Ali na izvesnoj tački razgranalosti zašto težiti združenju sa susednom granom kada podmlađujući sokovi iz zajedničkog korena biju kroz smerom sve veće odvojenosti? A radi prvobitno celog je li moguće da u koren se povratiti?

Humor: Uzan se obim daje pojmu, a možda nije smelost baš u humoru naslutiti najčistiju prirodu odnosa između pesnika i sveta. Imati topline za sve, predigra je oplođenja od svakog dodira. Šta mari ako je mnogo smešnog i ružnog u svetu kad pesnik nadmoću svoje prirode odgovori simpatijom, i onde gde je prosečan odgovor poruga i gađenje. Sažaljenje nije na ovoj čistini: ja nepovređen žrtvujem se ne povređenom, delim s njime bol, ali svestan da to ne moram: ma i nesvesno, dakle, očekujem nagradu. Međutim, pesničkom nadljubavlju najplemenitija bivanja do zaborava izlijemo iz sebe na ljubljeno, u divnoj samoobmani da nam se otud daruje što u stvari sami dadosmo. Tako se lična moć rasprostre do svemirskog opsega, i svet bude samo suprotni pol za plemenita oplođenja. I ne u idejama i namerama, več u humoru, pesničkoj nadljubavi prema svetu, valja tražiti visoku etiku Poezije.

Likovno ostvarenje: Poniranje u tajnu materije i oblika, otkrovenje viđenjem. Čime da se ostvari? Neposredno sredstvima koja neposredno deluju na oko: materijalnost, uobličenost. Jačini nagona adekvatno odgovori gustina pronađenog testa, koje mada koji put do ludila konkretno, i mada kompleksno, deluje jednostavnošču i vantelesnošću fluida. Onda u odsudnom trenutku jedna okruglina, ili negde iskrivljenost, ili oštri preleom, bude sudbonosno za proces sveg uobličenja, te sva brda, ljudska obličja, kuće i drveta, istim zakonom sazdani, naličje kao rođena braća i sestre. Možda se ima samo jedno otkrovenje i u obnavljanju njega može se ostane doveka, i to bude vjeruju svih ostvarenja. Ovo je moramo naslutiti ko god je video samo dva platna, recimo, Leonardova, Botičelijeva, Rembrantova.

Suština obnavljanja: Istovetno ponovljeni znak je odsustva žive sile. Ima oštrica koje se posle svakog ostvarenja istupi. Za novi boj onda se naoštri oružje, inače dalje pobede nema. Ili ovako: neko se izvešti u pravljenju obuće, To je majstor. Ako sad, pred kožom koju valja krojiti, taj najednom oseti uzbuđenje početnika, cipele će mu biti umetničko delo. To je nepojmljivo zaboravljanje savladanog, večito početničko iskustvo i uvek savlađivanje sve novih otpora, znak stalnog prisustva stvaralačke moći.

Ostvarenje rečju: Apsolutne Poezije rečju do iznenađenja je manje no što se misli, jer ovde Poezija se ostvari govorom, instrumentom razuma i logike. (Probije kroz reč, te dva i dva bude pesma, te i sama logika bude desimetrisana, pomerena iz statičkog momenta razuma.) I ma šta se prigovorilo, danas je natčovečanski napor pesnički progovoriti. Nije li to, na instrumentu za svaki dan, imati moći da se božanskim tonom zasvira? I da bi čudo još veče bilo, koji put vrlo je neznatna naoko razlika između obične i Poezijom visoko potencirano te iste fraze. Niti vredi što su pravila ritmike već nađena, te je tajna slika već uhvaćena: Novi talas Poezije svaki put drukše poremeti svakodnevnu, sitnu reč pomeri, ili joj značenje izvitoperi, i dovoljno bude. Najednom kroz maločas škripavo, kristalno bistri zvuk zazavuči. Iz oveštalih saobraćajnih izraza čudom se izvije neslućena melodija. Time nam se otvara pogled unazad: posigurno s početka je bilo da pesma i melodija istovremeno, iz istog poleta nerazdvojno nastanu (narodne popevke): u odsudnom trenutku nešto se iskaže ustalasalim glasom, u kome pulsira neka dublja, dublja sadržina; kroz reči prostruji tajanstvena sila, i kao opiljci u magnetnom polju, usklade se smerom nje. A što se muzika, našav sebi šire i čistije mogućnosti ostvarenja, izdvojila iz Poezije rečju, to ne znači da ova i dalje ne nosi u sebi osnovno, ali skrivenije fluidno bivanje muzike.

Bez kolebanja se sme trvditi: Najčistije, najobilnije, najmoćnije Poezija se ostvari muzikom. Drugde, ona je srž svojom rođenom korom zaslužena. Bivanje tu, nužnošću ostvarenja, vezalo se, i što bi da se muzički vine, ovde ustaljeno treperi kroz prividno mirovanje oblika u prostoru. Jer šta zrači iz Miloske Venere, šta svetluca iz tela, iz tkanina Veroneza, šta Đokondu čini nedostižno dalekom, šta rastapa obličja Rembranta? Likovno, dakle, ostvariti znači oblikom i materijom nužno vezati za prostor. Bivanje je tu u nepomičnoj ustreptalosti ekstaze iz koje se nikad ne povrati, i koja u svakom trenutku, i do konca postojanja, ostane ravna samoj sebi. Tek u muzičkom, što je u likovnom ostvarenju srž, kao da nastane u čistom bivanju: nešto do ushićenja i užasa blisko svoje, a nemerljivo razumom, nadživotno događa se, kao da ono najdraže i najtananije u življenju, oslobođeno nastavi teći dalje, van prostora i vremena, kroz oblast nepsritupačnu razumu. I ko god je imao sreće da ga odnese tim stranama, nije li kroz nju, ma i za trenutak, osetio dragocenost apsolutnog bivanja, i u tome nazreo vrhovnu nagradu za stradanja ovog sveta?

Relativna merljivost: U Poeziji jedina moguća merljivost je odgovarajući stepen reakcije. Ja, do savršenstva izrađen instrument, kojom jačinom zatreperim, tolika je mera. Ali ni po čpemu ne možemo saznati da li je i najsavršeniji među nama imao toliki obim osetljivosti da primi celog ili samo deo Betovena, čija je nadmoć možda žalosno degradovana našom merom. (Tako se nasluti džinovska moć božanstva beskonačno silno reagovati pred beskonačnim tokom sveta.) Ali je čudna moć Poezije da prečišćava onoga ko je prima, da širi i pojačava sposobnost njegove reakcije na svet. Pa čak i onda kad osećamo da bi za stepen jače treptaja doprli do krajnje granice, možda i pomračenja naše osećajne moći, kao da nas kopka naslućenje nečega što još nismo  usposobljeni primiti. Posle sličnog saznanja greh je prema samom sebi ograditi se svojim ličnim ukusom, ili zadovoljiti se nekom svojom skučenom impresijom, u samoobmani da se ništa dalje ne može dobiti.

Tačka belog usijanja: Pred izraslim nije nam prva misao, ni pitanje kako? i od čega? nego ovo je to i to. Tako se svuda iza ostvarenja građenje ne vidi. U poeziji to je tačka belog usijanja. Zaista, dođe trenutak kad se silinom srži građa toliko preobrazi da se prvobitni pojam o njoj izgubi. To više nije boja, nije ton, nije reč, već nešto živo, dosele neosećajno ni neslućeno. Stepen više nestane i toga, i nađemo se lice u lice sa čistim bivanjem Poezije, koje kao da nam se bez materijalnog sredstva i samo sobom saopštava. 
.
Sabrana dela
Eseji, beleške, misli – Momčilo Nastasijević
.
***
.

NEKOLIKO REFLEKSIJA O UMETNOSTI

.

Dokle god se jedna stvar bude poimala po njenoj kori a ne po jezgri, dotle će se po pravilu o njoj govoriti uvek s više ili manje proizvoljnosti, vežbajući time um i na račun njen praviti sasvim različite pretpostavke, za koje je dovoljno samo dodirnuti se pa da se sruše. One čak mogu imati u sebi i jedan deo istine, pa ipak u  njima istina nije središna, nije načelo koje sve ostalo podređuje i drži u jednu i nedeljivu bitnost. No ako se, naprotiv, uže u sredinu stvari, ako se istina postavi za temelj nečemo što ima da se stvori, onda će taj temelj moći izdržati i ispolinski veliko delo. Tu je osnovna razlika između uzvišenog  i fantastičnoromantičnog. Konkretnije rečeno: jedno delo  može biti postavljeno na masivnim kamenim stubovima, a jedno čak i nemati oslonca, nego lebdeti u vazduhu; Prometej može biti hiljadu puta gorostasniji i uporniji, Šajlok nesravnjeno puta gramižljiviji i krvoločniji, pa ipak da ostanu istiniti. Tako je, mislim, i sa svim ostalim. I nije samo to: ako se jednom prodrlo do srži stvari, izvor je nužno obilan, i sve što ima da asimiluje, podredi, doziva jedno drugo, nastaje kristalisanje u pravom smislu reči.

Ali kako da se prodre do srži? Na prvi pogled laka stvar, više metodska, geometrijska, ali nije tako. Često i stotinu godina prođe. Izgovori se nemerljivi broj reči, naiše hiljadama knjiga, a niko  ništa ne kaže. Ja to nazivam vremenima automatskog duha. Utabani putevi, obligatna prosvećenost za svakog, ukalupljenost duhova, priča o većem znanju jednog đačića nego Aristotela itd. Na karju krajeva Karlajl je u pravu: skoro se sa sigurnošću može reći da su ta vremena upravo vrlo veliki razmak između dva heroja. Životvorni uticaj jednog isčezao je, dok je do dolaska drugog još daleko. Dante se ne čita direktno nego analiziran (?), komentarisan, objašnjen, propušten korz glave mediokriteta. I pazite zašto veliki umetnici gotovo nikad nisu srećne ruke sa svojim đacima: oni su nastali kao silne jake svetlosti da svetle u velike daljine, ko se našao neposredno blizu njih, oči su mu zasenule, izgubio se u njima – svemu se drugom može podražavati; remek-delo nije tu da se sa njega skidaju kalupi i da se oko njega gubi vreme u naporu da se uđe u njegov tajni mehanizam – ko je prodro u mehanizam velike duše? – nego da se na njemu prečišćavaju oni što nagonski idu za tim da se otresu svega mrtvog i pasivnog što se kao ulična prašina navaljalo po njima.

Ko je samo uspeo da se, kao Buda, Hristos, sv. Franja, otrese svih mera i sistema i ideja i ostane sam samcit lice u lice sa prirodom, taj je već i zavoleo sve stvari i uspeo sažaliti se na njih, a tu je početak stvaranja iz sebe; Nešto prostrujalao kroz celo  biće, nešto kao veliki strah i velika smelost, beskrajni bol i beskrajna radost: Dotadašnje slabe kohezije unutrašnjeg života nestalo je i novu haos sudbonosno se pokrenuo da stvori još jedno zvezdano nebo, jer svaki veliki umetnik nosi u sebi svoje zvezdano nebo. Sve ostalo, spoljašnji uticaji, tehničko znanje, stupanj obrazovanosti, od toga trenutka prestaje biti glavno, mada ne gubi svaku vrednost. Jedna je nova sila počela delati.

Prilično sumnjivo mi izgleda kad se jedan stil ceni po tome da li je kitnjast, prost, elegantan, rogobatan, prefinjen. Ti nazivi navode često na pogrešan put. U mnogim slučajevima, naročito danas, govori se o stilu i onde gde ga apsolutno nema, i to upravo stoga što se stil često traži u reči i frazi samoj po sebi, dakle u onome čime se on najlakše može falsifikovati. Jedan marljivo bira najšravilnije opeke i najuglačanije kamenje i zida: oblici mu ispadaju simetrični i geometrijski tačni, i kohezija  njegove zgrade ne leži u samim opekama, nego u lepu koji ih drži – to često nazivamo lepim stilom, otmenim stilom. Celu tu zgradu možete razglobiti na prvobitne elemente i opet je sklopiti bez ikakve štete po nju; pokušajte, međutim, da razglobite jedan cvet: i samom pomišlju da ga analizirate vi ste ga već povredili u njegovom suverenom jedinstvu: nečega je već nestalo, reč nije teško naći, recimo draži, upravo onoga što je bilo bitno u njemu. dakle, ne zidana kuća, no izraslo drvo, to je stil. Reč doziva reč, slika sliku, ideja ideju. Sve je tu celo. U najkraćoj frazi našli ste osnovni ton celog dela.  Zagledajte se u prašnjivi ubogi cvet pored puta, u njemu čete osetiti tajnu svioh cvetova. kamičak je pao u duboki vir i talasi se razilaze u koncentričnim krugovima. Uvek tu ima jedna centralna sila koja sve u svom domašaju miri i stapa u jedno. O logičkim neslaganjima može tu biti reči, ali o muzičkim nikad: dur i mol se tu, ne prepleću, nego sjedinjuju, jedan drugom otvara izlaz, jedan je nužni osnov drugog, prvi daje stabilnost drugom, drugi umekšava prvi. Da li se do toga, kao i do toplog i hladnog u slikarstvu, došlo geometrijskim putem?

Neki kritičari sistematski su unosili zabunu kod neobaveštenih, to će reći pasivnih i mrtvih, razdvajajući formu od sadržine; književni i umetnički istoričari, često radi lakše preglednosti, stilu jednog umetnika daju zasebnu glavu. Šta oni upravo podrazumevaju pod rečju stil? Je li to veština iz koje se u školi dobija slaba ili odlična ocena, a u životu poruga ili pohvala; može li neko da bude samo dobar stilista i ništa drugo? Na Žalost, taj sud se vrlo često čuje i od nekih što važe za najposvećenije: Umetnost radi umetnosti, to je poslednje pribežište bankrotiranih pesnika i njihovih učitelja teoretičara. Dakle, ako mi ko sa pompom podari šarenu lažu, ja da je primim i čuvam kao relikviju; pune oči, prazno srce: to je vaš stil bez sadržine; kuća sa fasadom proračunatih proprcija, tačno postavljenih reljefa, ali koja nije za stanovanje, niti ni za šta na svetu. Mala kazna za one što misle da se sve da protumačiti i analizirati.

Naprotiv, stil nije fraza, nije krektan niz fraza, nego jedan siguran stav koji je čovek zauzeo prema sebi i prema svetu, materijalni oblik njegovog osećanja i mišljenja, jednog velikog ubeđenja, jedne religije. Ako sam sa velikim ubećenjem kazao ili napravio što, ja sam došao od svog stila. To je od sada moje oružije kojim pobeđujem, jer pazite, istinski stil neposredno ubeđuje. I šta najpre frapira kod pravog umetnika? – preveliko bogastvo unutrašnjeg života koji se preliva, zgusnut rastvor i nužno kristalisanje; centralna sila privukla je sve što joj je u domašaju, i ppodredila, mnogo je primljeno, stostruko mnogo će se vratiti; nad sredstvima se potpuno zagospodarilo: ona se sva nameću, ali se od njih sa jednim vrlo sigurnim nagonom uzimaju najznačajnija, najubedljivija, mnogo što šta ostaje, i s pravom, nekazano. Jedan se obuzdava, jer bi se inače nagonski rasplinuo u beskonačnom; drugi se usiljava jer u dnu duše strepi da ne bude uhvaćen u ništavilu.

Kod jednog izraženo odjekuje kroz dubine neizraženog, kod drugog, i pored svih napora da ne bude tako, fraza ostaje samo fraza, više ili manje blagoglasan skup glasova i ništa više. Ima li čega bednijeg od muzike koja kazuje sve, od netajanstvene muzike. Francuzi imaju reč za te lažne stilove, to je plat, ravan, nešto nemoguće, stvar u dve dimenzije svega. U krajnjoj liniji nejsugestivnije deluje ono što je samo nagovešteno, naslućeno, neiskazano: jedan čarobnjak ima sposobnost da oseti tajnu, on pronalazi na njoj vrata i otvara nam ih, to je sve što on hoće ili samo može da učini za nas; bez njega ne bi smo osetili, ako je i sa njim osetio, onda tu nema više nikakve pomoći. Teoretičari su kazali: ne opisuj sve, nego samo karakteristično. Propis vrlo tačan, ali se njime nije ništa postiglo, i najopskurniji stihotrvorac sa četvrte strane dnevnih listova, i najžalosniji mazalo pejzaža za deset dinara, zna ga kao svoje vjeruju, pa ipak srazmera između darovitih i nedarovitih opisa ista je ako i ne veća nego u vreme Horacija, Šekspira i kalderona. Ali se zato ne zaboravlja ići ni u drugu krajnost: Već je napravljena teorija, i oberučke primljena, da je slikaru dovoljno na ljudkom licu samo naznačiti jedno oko, drugo je logički nužno, i našto upasti u pleonazam te ga naslikati; pesniku, da kaže tri i da vam time sugerira Hristovu glavu, sliku Gvida Reni. Tako se tumara po iskrivljenim putevima kad nema gravitacionog centra.

Ko nema za sebe dosta, nužno ne može ni davati. Ali, na žalost, čar prvih i suviše je veliki mamac za neprave. Ima tu i puno drugih stvari: ne nepalog je pala zraka tuđe svetlosti i on samog sebe ubedi da to on sija, pa hoće i druge da ubedi; zamislite koliko takvih isprekršenih zrakova dopru bogzna i od kada, za one koji umeju da ih osete na sebi; neko je prethodno očeličio volju, pa onda otvorio fabriku poema, istina u prozi, no ipak poema – kobna poseldica principa o moći vaspitanja, – pitajte Rasinovog i Vagnerovog sina koliko u umetnosti vredi moć vaspitanja kad nema one druge, prave, urođene moći. Hoću opet da govorim o stilu.

 Gde je nemoral podrio porodicu, javljaju se moralisti, gde se crv skepse uvukao u umetničku veru, javljaju se kritičari. Kakva je to sekta ljudi? To su, ogovara se, vrtari u vrtu lepoga; oni što čupaju korov, seju, rasađuju, potkresuju. Da nije njih, sve bi počelo involiurati, ljiljan bi s vremenom opao u neki skromni divlji cvet s latinskim nazivom, carska kruška u oporu divljakušu, ruža u trn. U jednoj leji oni neguju recimo epsku pesmu, u drugoj dramu, u trećoj sonet. I pazite kako su oni vični vrtari: Od sirovog Šekspira napravili su Drajdena i Popa; od neuglednog Molijera francuska ništavila XVIII veka, od varvarskog Homera ne vredi ni pominjati šta. Pa ipak oni moraju imati nekog posla, kako bi se inače održali, i još sve više množili. U Franscuskoj su se čak s pompom proglasili za naučnike, snabdeli se sa alatkama za analizu i dali se na posao: sve su oni analizirali, i jedno vreme ideali čovečanstva leželi su na stolu za seciranje, pa ipak ideali su ostali živi i nepovređeni, a oni su u znak pokajanja pred samim sobom, pognuli glavu, i najzad spali na to da obogate čovečanstvo sa još jednom teorijom. – “Ali to je naša profesija, to nas hlebom rani.” Gospodo kritičari, u današnjem složenom društvu imaće i za vas mesta, budite sve drugo gde treba mudrovati, rezonovati, pisati; primite se posredničkog posla između umetnika i nagonski inertne gomile, ali se ne mešajte u umetničko stvaranje, ostavite umetnike da rade kako znaju i umeju. “Zar smo mi zabadava oštrili svoje ukuse?” Niste. Budite cenzori. Lovite kovače lažnog novca i izobličavajte ih. Časniji se posao ne da zamisliti. Jer danas, kad pored istinskog zlatnika promakne devet lažnih, istinski umetnik ne umire od gladi da bi mu dobar biograf imao prilike uzvratiti: takva je sudbina velikih, nego zato što stvarno nema šta da jede i što mu zalogaj otimaju praktičniji i dovitljiviji kovači lažnog novca. Još jednom, ima li plemenitijeg posla?

Umetnik je prvobitno sveštenik, mag, čovek koji ima veze sa nadstvarnošću, sa onim što stvarnost delimično, ili, ako hoćete, simbolično predstavlja. Ali njegov je značaj i u tome što je on posrednik između Boga Univerzuma i ostalih ljudi; on ima moć izraza koji otkriva, te slepi vide, a gluvi čuju, bez njega bi hod čovečanstva najviše bio veoma, veoma spor, a možda doveden i u pitanje. Docnije, sve većim deljenjem i razdvajanjem vrednosti, iz tog prvobitnog maga izdvojio se sveštenik, čiji je posao da čuva i tumači zastarele teološke formule, sudija da razmršuje što se u odnosima ljudskim zamrsi, kralj vlada – sve same profesije, – samo srž starog maga ostaje nepromenjena, samo potomci starih maga, iako im je parcelisano društvo dalo određenu ulogu i značku zanimanja, u dnu duše ostaju ljudi bez zanata, čudne zanatlije koje ne rade za dućan, pijacu i vašarsku šatru. I pazite kako se neki među njima, po jako ispoljenom atavizmu, dragovoljno i rado iskorenjuju iz uzanih okvira klasa, i bivaju boemi. Pitajte svakog od njih, čitajući, slušajući ili gledajući ih, svaki će vam kroz svoje delo odgovoriti, pa ma on spolja bio i naveći buržoa, da je preživeo značajan trenutak kad se imao odlučiti da li će poći putem praktičnog rada ili putem umetničkog stvaranja.

Uistinu, oni su sveštenici, često i ne budući svesni toga, jedini istiniti sveštenici sadašnjosti, a možda i budućnosti. Oni otkrivaju božansku bitnost stvari i bitnost života, oni su nužno obožavaoci duha kroz materiju, velikog kroz malo, sveopšteg kroz pojedinačno. Nečisti i nedovoljno posvećeni među njima, nemaju nagona da odbiju teoriju kao princip mrtvila, oberučke se hvataju za nju, daju joj počasno mesto u sebi, naviju je i puste da radi, onda su oni izraziti klasičari, romantičari, realisti, impresionisti. Čisti i posvećeni, iako im istoričari lepe take etikete spolja, unutra nisu to. Pogledate li ih izbliza, zanemećete od čuda kad vidite koliko su istovetni u svojoj prirodi, i koliko svi kazuju raznim sredstvima isto. Ružno je definisati ih, ali kad nam je to ipak potrebno, recimo da su svi ono što bi nam reč nadstvaran dala da naslutimo. Oni ne idu neposredno u transcendentalno, nego ga otkrivaju kroz stvarno. Stoga su podozriviji i žalosniji od neprobojnih materijalista oni koji su nekako preskočili opipljiv život, zažmurili pred njim da bi progledali tek onda kad bi im stvarnost bola ostala iza leđa. Ne treba im verovati, oni u najboljem slučaju lažu sami sebe. Nego su pravi vidoviti ljudi navek gledali kroz stvarnost u beskonačnost; drugog puta i nema, jer našto bi nam onda bila data čula i moć pronicanja? – Dante je alegorički predstavio večna stradanja negativnog dela čovečanstva, jer je alegorija bila tada način izražavanja. Na prvi pogled tačno. Ali zavirimo u tu Danteovu alegoriju, ispitajmo joj zvuk čekićem i vidimo da li šoboće, da li izumeđu nje i stvarnosti postoji šupljina, geometrijski tačan paralelizam, da li je to samo projekcija stvarnosti. Ne. Vi tu imate razgolićen ceo svetski bol. Spoljnja kora sa svega negativnog i nakaznog u životu skinuta je, te je samo jezgro ostalo. Pronicljivo oko genija probilo je tamnu i gustu materiju, otklonjeno je sve nečisto i neutralno i najgnusnije stvari ne odbijaju vas nego vas dovode do najvišeg osećanja – sažaljenja. Ko takvom delu pristupi otvorena srca, taj se  spustio u dubine ljudskog bola i daleko od toga da se otud vratio s grčem užasa i gađenja, on je prekaljen i čist i srce mu više nije samo mišić koji prikuplja i raznosi krv po telu. On je preživeo nadstvarnost. I oko dela najozloglašenijeg realiste koji “kopira” ima jedan fini veo čari, neko osvetljenje koje je tvorac bacio na ovaj svet. I ko je osetio, taj zna bitnu razliku između sunčane svetlosti stvarnosti i  intuitivne svetlosti u umetnosti. Evo razlike: Pročitajte jedan policijski uviđaj kakvog zločina, ili mu prisustvujte, pa onda nađite u Dostojevskom nešto slično tome; ili budite u stvarnom ratu, gde  rođenim čulima primate sve užase oko sebe, tresete se u groznici straha, ili se gubite u otupelosti, i pročitajte u Homeru ili Tolstoju opise sličnih borbi; u prvom slučaju malo ste sigurni da vam sve to ne ostavi zanavek u duši neizlečivo gađenje prema sebi i čovečanstvu; u drugom, nikad vam se tako što ne bi desilo, jer je između vas i tih užasnih pojava ljudskog besnila stavio genije, on vas, kao ono Verglije Dantea, vodi za ruku kroz najneophodnija mesta, da vas opet izvede i ostavi obogaćene.

Nikad čiste apstrakcije nisu ništa kazale čovečanstvu. One se obraćaju samo mozgu. Kao dim one prođu, ili se u najblažem slučaju zadrže, pa i to ne da ožive, nego da umrtve. Ko je osetio u sebi moć da ubedi, taj nije dvoumio o načinu kako da to učini: on se neposredno obogatio čulima, srcu, celoj duši. I on je to nagosnki učinio. Pesnik ne ume, pa i kad bi umeo, zgraža se da misli u formulama: On oseća da je apstrakcija  samo druga polovina izraza koji zadovoljava samo jedan deo bića i da se ono drugo za najveći broj kapitalnije ili nije htelo ili moglo kazati. Za njega, između izraza smrskava se i izraz pada veče postoji osnovna razlika, kao između mrtvog i živog.  Ako iz konkretne slike ne zrači misao onda je ta slika mehanička kopija; ako se misao nije nagosnki konkretizovala, onda ta misao može biti tačna, ali živa nikad. Na kraju karajeva, kuda god pošli, izlazimo na isti put: što je umetničko nadstvarno je. Laičkom oku stvarnost je fragmentarna, rastrgana. Život je sukcesivni niz važnijih ili nevažnijih događaja, koji prolaze; vidovitom, ona je jedno i nedeljivo; život, reka koja teče, sa svojim brzacima, plićacima, virovima, tromostima.

Život je osećan u svoj svojoj celosti, to je prvi uslov stila: od tog trenutka svaka njegova manifestacija, bila ona i najsitnija, kosmičkog je značaja. I najznačajnija pojedinost besmislena je samo onda kad nije u organskoj vezi sa celim. Nešto se ne da pojmiti kao celina ako se kroz sve prividno razdvojene i disparatne stvari ne oseti načelo koje spaja i miri. Najveći duhovi redovno su to načelo nalazili u Bogu: on je s ove strane stvarnosti – u njihovoj duši. U samoj stvarnosti – kao načelo lepote, s one strane stvarnosti – kao tajna. I vidite kako silno jaka veza spaja čovečiju dušu, preko bića stvari, sa nedokučivom tajnom nadstvarnoga.

Pitanje o psihološkom razvoju čoveka ne stoji u opreci s ovim. Na čemu se razvila i obogatila ljudska duša? Na posmatranju stvarnosti, na udubljivanj u nju. Božanska klica time je pala na pogodno zemljište.

Lepota jedne stvari u osnovi je tajna te stvari. Prvi koji je osetio tu tajnu, prodro je i s one strane nje. To je već sveštenik-pesnik. Čovečiji duh je time napravio džinovski skok naviše, naniže, ili u svakom pravcu. Od tada on više nije okretna i dovitljiva životinja. Njemu više nije dosta da je samo sit i obezbeđen od napadaja životinja i drugih ljudi. Njemu se hoće još koji put da ga neko živom rečju ili kipom ili svirkom dovede lice u lice s tajnom sveta, s Bogom, kada će se on izgubiti u njoj i zaboraviti na sebe. – Ne treba se varati, misticizam nikad nije ostavljao čovečanstvo. (…)

.
***
.
.

 REČI U KAMENU

.
I
.
I bude,
na vodu čudu,
gojazna glad,
beskrajem nebo,
nebo zar?
teško priklopi svarenje.I jeste,
tma kotlova u kotlu.
Boga li radi pristavi vrag,
vraga li Bog?

II

Živome živo krvavi dug,
brat brata jede,
druga drug.

Jede, a pojedene
nemanska već utroba ih vari
zle u goru krv.

III

To tma kad muva pauku,
presitosti je
ogladneti za glađu.

I pohoti to
bolovati za skrnavljenjem.

Zadnju jer ne dovariv
čistote kap,
lazi, nemoćna plazi
niz brda ova,
niz trbuhe,
u mlaka svanuća.

IV

Stameno
između života po zid

Kameno
za hleb se svaki
spontano na dlanu
po žulj.

I brava,
i mimo bravu
ključ ključa u vratima vrata.

Izdaji to,
muklije se uvuče.

V

Zakiti, namerniče,
pest okrvavi,
brava ovim po krvavu ružu.

Negostoprimlju
krvlju nek zapečati rđu
sustali Bog.

Široko nebo umoru,
daljina baga skapanju,
topla li zemlja majka.

VI

I kažu,
za kap-dve
mirisnog ulja po telu
tovar je potrgano ruža.

I što
u plemenitoj larvi
gine leptirak,

tmolini ložnica je,
puti njinoj.

Pa ne užegne u ljubav
ovu laž.

VII

Puti za svilu.

Blud bludu
svilom u netrag to,

truleži trulež
na nesatrulimu vlat.

I zastajući,
gle, istina bude,
i začnu plod.

Jer i u podrumu memli
bleda se gljiva,
čedo nasmeši.

Pa Isaije likuj,
čemerom kad neželjeni rod
roditelja prostreli.

VIII

Dvojih
pre sunca ukrštaj.

Sablasno
noći u noć je taj bat.

Da prespava se,
da pretegli u Boga dan.

Žeđa jer noćniku
ispiti sebi lik.

Nasušnu daniku
u jaram vrat.

Doteturava
noćna noga stan.

Krotina stari žulj
teretu se potura.

Silazi niz prozore dan.

IX

Korak ih
povazda u lov.

Zamku to zapinje ruka,
noga u zamci.

Love,
a ulovljeni.

S večeri, tugo,
ko kome plen?

X

Krst na raskršću
tu nauka.

Sina ne raspeste vi,
raspeo se sam.

Ni nedra majci,
ni bedra.

U krstu kad nje
rođaj vam i zadojenje.

O, zar ga dalja raspeća
nevinoga ne.

Sina ne raspeste vi,
raspeo se sam.

XI

Nisko se svetiljke upale,
goni noć.

Nespokoj
zvezdani mir taj
njinom spokojstvu.

Na tavanicu
jer ne zasipe,
potajni o zidove
odbiju se šapati Boga.

Sobe to ispuni,
sobičke,
čkilji iz kutija
njin dan.

XII

Nisko i niže,
Boga dnom,
Naličje gde izvrne se u lik.

Starog modrokrvi
nauči starac
vina i devojku.

O, trikrat
suva bi listala grana,
trikrat bi

oko trulog panja
namotalo leta,
koliko vinu i njoj.

I samo i samo
smežurava ruka o dojku.

Ne guknu, sejo,
novorođenče na njoj.

XIII

A bludu pod prozorom,
tik tu,
vrata se malo začepljalo.

Vonji na miris,
mirisu na vonj.

I zamirišu li, biljko,
truleži dah to je iz tebe,
na stabljiku na list.

XIV

I to pa to,
i sve to.

Na kužne međe
prečista bude,
kad stala.

Nečista kap
čedno se otkinula
i pala.

S mesecem
to tiho tek
izmili setna budala.

I to pa to,
i sve to.

______________________________________________________

.
Vasko Popa o Nastasijeviću
.
Propevao je jezikom vekova naših koji nisu došli do reči. Umio se na vilinskim istočnicima narodnog pesništva, ogledao se u nebeskim i podzemnim vodama književnosti naše starostavne i usmenog, umtvornog govora narodnog. I drevnosti, živoj sahranjenoj, i poniženoj savremenosti obraćao se, da bi mu se objavile čini iskonskog i večitog jezika mladosti. Te čudotvorne snage što još leže u bezdanu našeg samozaborava preselio je iz davnina u buduća vremena. U tekućim vremenima im, izgleda, nije bilo mesto. Preporođenim slovom letopisaca i zemljodeljaca obdelavao je uklete parloge na koje se odavno niko nije usudio da stupi. Sricao je svoju tek stvorenu životodavnu azbuku i imenovao sudnje plodove koji su mu se pod rukom rađali: nage su to reči za nagu dušu. Svaka je njegova pesma ikona našeg devičanskog maternjeg jezika. Njoj se ne može prići samo očima. Muti se pogled od njenog strogog, zelenog zlata. Usne se same pomiču i, kao opčarane, izgovaraju stih po stih. I jedino se tako, živim glasom u kome se još jednom otelotvorio mađijski poj, ulazi u njegovu pesmu. Bio je to veliki pesnik naš. Veliki svetski pesnik našeg jezika. Ime mu je svemoguća smernost. Ime mu je pesma svetlozarnog bola, pesma preobraženog čovekovog postojanja. Javio se u zavičaju srpskog pesništva sam (gotovo bi se reklo isuviše sam), da uradi koliko ceo jedan vek, jedan propušteni vek. Prekasno se javio, prerano je otišao.
Advertisements

Komentariši

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s