Sport – izraz liberalnog kapitalizma

Intervju – Ljubodrag Duci Simonović

Za Franfurtski magazin “Vesti” razgovor vodila Sonja Đurić

 Fašizam je jedan od političkih pojavnih oblika kapitalizma. Tačnije, fašizam je stisnuta pesnica kapitalizma u krizi. Mi živimo danas u vremenu u kome dominira američki fašizam, ali je on pokriven Koka-Kola kulturom. Mi, zapravo, živimo u iluzornom svetu i nismo svesni da se čovečanstvo nalazi na brodu koji plovi ka bezdanu

Ljubodrag Duci Simonović, čuveni jugoslovenski i srpski košarkaš ni danas nije izgubio borbeni duh. Loptu je zamenio knjigama i doktoratom Filozofskog fakulteta, a protivnik mu je kapitalizam, hidra sa bezbroj glava. Jedan događaj prati ga kroz život. Naime, 1972. godine napustio je Olimpijske igre u Minhenu jer se suprodstavio dopingu i manipulisanju sportistima. Veliki je protivnik ispiranja mozga putem industrije zabave u kojoj sportski spektakli zauzimaju posebno mesto.

Izjavili ste jednom da je sport oprobano sredstvo za ispiranje mozga?

– Sport je nastao kao institucija krajem 19. veka u Engleskoj, najrazvijenijoj kapitalističkoj zemlji, gde se negovao duh socijalnog darvinizma. Istovremeno, radnici su se izborili za osmočasovno radno vreme i kapitalisti i aristokratija nastojali su da kontrolišu njihovo slobodne vreme. Sport je postao najvažnije sredstvo za kolonizovanje dokolice radnika i kao takav masovna zabava, što znači prvorazredno sredstvo za depolitizovanje potlačenih. Pored toga, sport je postao prva mondijalistička religija. Putem olimpijskog pokreta Zapad je postigao ono, što nije pošlo za rukom Katoličkoj crkvi: da izvrši duhovno kolonizovanje sveta. Papa Leon XIII još je 1891. godine u svojoj encikliki “Rerum novarum” (s podnaslovom “Prava i obaveze rada i kapitala“) insistirao na tome, da se sa svim sredstvima spreči politička borba radnika, uključujući i sport – što je gotovo neverovatno kada se ima u vidu priroda antičkog paganizma i hrišćanstva. Stigli smo dotle da ja koji nisam hrišćanin pokušavam da se izborim za emancipatorsko nasleđe hrišćanstva, a da hrišćanske crkve podržavaju olimpijski paganizam i sportske predstave. 

Da li je sport neka vrsta reality-show programa za narod?

– Sport nije nastao kao zabava za narod. U svom prvobitnom obliku, sport je bio eksluzivna zabava aristokratije. U izvornom smislu „sport“ označava zabavu. Vremenom, sport je dobio populističku dimenziju zato što je on otelotvorenje temeljnih principa kapitalizma: socijalno-darvinističkog principa „borba svih protiv svih“ (bellum omnium contra omnes) i progresističkog principa „brže, dalje, snažnije“ (citius, altius, fortius). Sport vaspitava mlade da prihvate vladajući poredak. Šta su Olimpijske igre? One su kapitalistički Uskrs i kao takve reklamni spot kapitalizma. Kuberten je insistirao na tome, da se u modernom dobu, kao i u antičkoj Heladi, vreme meri olimpijadama (četvorogodište). Radi se o nastojanju da se nanovo uvede mitološko vreme koje je obračun s istorijskim vremenom. Sport je ideološka podvala. On je dobrodošao svakoj vlasti koja se zasniva na pljački radnika. Umesto da se ljudi bore za svoja radnička i ljudska prava, oni odlaze na stadione gde sagoreva njihova „negativna“ energija koja može da promeni svet.

Čime se danas zombiraju građani?

– U savremenom sportskom show-businessu vlada pravilo da „publika voli miris krvi“. Sport je kompenzacioni mehanizam: sve bespoštedniji sportski spektakli postaju najvažnija duhovna hrana ljudima koji su žrtve sve bespoštednijeg života. Zbog toga krvavi sportovi dobijaju sve veću popularnost. Čovek na sportskim predstavama iživljava nesreću koju svakodnevno doživljava. Istovremeno, on se na stadionu poistovećuje sa sportskim „idolima“. U životu je niko i ništa, beznadežni gubitnik… Na stadionu on stiče iluziju da je „pobednik“.

Da li je stadion prvorazredni politički prostor?

– Stadion je najvažnije kultno mesto savremenog sveta. Zbog toga se ne zidaju pozorišta i domovi kulture, nego se zidaju stadioni. Kako samo izgledaju danas crkve u poređenju sa stadionima? Nekad su crkve bile građevine gde je moglo da stane najviše ljudi. Danas crkve izgledaju kao pustinjske kolibe u odnosu prema stadionima od kojih neki primaju preko 150. 000 gledalaca. Olimpijske igre i druge „vrhunske“ sportske manifestacije postale su najvažniji događaji savremenog sveta. Nijedna manifestacija u savremenom svetu ne može da se poredi po „popularnosti“ sa Olimpijskim igrama ili svetskim prvenstvom u fudbalu.

Kako su izgledale antičke Olimpijske igre?

– Antičke olimpijske igre bile su krvava predstava. Nije to bila pacifistička manifestacija, već je to bio ratnički „turnir“ na kome su se plaćenici bogatih mecena borili na život i smrt. Borci su imali pravo da ubiju protivnika i kad je ležao nemoćan na zemlji. Pravo da učestvuju na Olimpijskim igrama imali su čistokrvni Grci koji nisu bili osuđivani i koji nisu uvredili bogove, a ženama je bio zabranjen pristup. Jedino su sveštenice boginje Here (Zevsove sestre i žene) „učestvovale“ na Igrama i to tako što su krunisale pobednike. Na to koliko su Igre bile korumpirane ukazuje i to, što su organizatori dovodili Egipćane da budu sudije. Da bi sprečio korupciju, legendarni atinski zakonodavac Solon doneo je, početkom 6. veka pre nove ere, zakon po kome su olimpijski pobednici dobijali nagradu od 500 drahama, zašta se moglo kupiti 100 volova ili 500 ovaca – što je bilo ogromno bogatstvo. Na pravi duh antičkih Olimpijskih igara ukazuje to, što one nisu bile posvećene Prometeju, već su bile posvećene Zevsu – vrhovnom olimpijskom bogu i bogu rata. Olimpijske igre nisu bile „sveti mir“, već „sveto primirje“. One su se završavale trkom hoplita u punoj ratnoj opremi i zovom trube koji je pozivao u rat. 

Kako je nastao moderni olimpizam?

– Opšte je prihvaćeno da je francuski aristokrata Pjer de Kuberten „otac“ modernih Olimpijskih igara. To nije tačno. Prve Olimpijske igre u modernom dobu, pod nazivom „Panhelenističke igre“, organizovane su 1829. u Grčkoj, godinu dana posle oslobađanja Grka iz turskog ropstva. Grci su nastojali da obnove helenističko duhovno nasleđe – uprkos tome što je ono imalo paganistički karakter i što su oni bili hrišćani. Grci su nanovo organizovali Olimpijske igre 1859, kao i 1879. Nosilac projekta ponovnog organizovanja Olimpijskih igara bio je Grk Evangelios Zapas. Njega gotovo niko ne pominje zato što se nastanak Olimpijskih igara vezuje za kolonijalnu Evropu kojoj nije odgovaralo da grčki narod bude nosilac obnove helenističkog duhovnog nasleđa. Kao rezultat sukoba između kolonijalne Evrope i Grka, Pjer de Kuberten nije bio pozvan u Atinu 1896. na prve zvanične Olimpijske igre. On je došao kao turist, bio je u publici i organizator ga nije pozvao ni na počasnu tribinu. Ovde treba reći i to, da nije Kuberten bio tvorac čuvene olimpijske maksime „Važno je učestvovati, a ne pobediti!“. Te reči izgovorio je pensilvanijski biskup Talbot 19. jula 1908. u katedrali Svetog Pavla u Londonu na misi posvećenoj učesnicima Olimpijskih igara.

U kom smislu je sport izraz liberalnog kapitalizma?

– Nekada su u sportu vladali principi „jednakost na startu“ i „neka pobedi bolji“. U današnjem svetu u kome vlada monopolistički kapitalizam, sport je anahronizam. Nema više individualnog dostignuća. Savremeni sport postao je industrija koja proizvodi robotizovane rekordere. U njemu vlada princip da se „rekorderi rađaju u epruvetama“.  

Da li je sport postao vašar i ko tu najviše zarađuje?

– Sport je postao show-business u kome se okreću ogromne pare. Sve je u rukama velikog kapitala koji „posluje“ po mafijaškim principima. Svake godine u sportu se „operu“ hiljade milijardi dolara. Sport je postao najvažniji legalni mafijaški biznis i kao takav je stratište za svetsku sirotinju. Treneri ne idu da traže „talente“ tamo gde žive bogataši, već gde živi radnička sirotinja. Crnačka geta, u kojima vlada  čemerna beda, najvažniji su izvor „vrhunskog sporta“.  

Doping u sportu?

– Doping je neminovna posledica vladavine principa “brže, dalje, snažnije”, jer ljudsko telo ima ograničene mogućnosti. Kada je taj princip neprikosnoven, što znači da je smisao sporta u postizanju novih rekorda, jasno je da je uništenje čoveka kao prirodnog i ljudskog bića neminovno. Kada sam 1972. godine napustio Minhenske olimpijske igre u znak protesta zbog dopinga, već tada je doping bio masovan. 

Izjavili ste jednom da je politika prevara?

– Politika jeste prevara, ali ona ne mora da bude prevara. Ona je prevara kada je od ljudi otuđena sfera vladanja – koja je karakteristična za klasno društvo. Ja se zalažem za neposrednu demokratiju i za ukidanje od ljudi otuđenih centara političke moći koji se pojavljuju u obliku političkih partija. Ukoliko se ljudi angažuju kao emancipovana politička bića u svim sferama života, politika može da dobije humanu dimenziju. Nažalost, politika je postala privilegija korumpiranih demagoga i hohštaplera, a „običnim“ ljudima je „prepušten“ svet zabave koji ih uništava kao umna i politička bića. U tom procesu zaglupljivanja i deplitizovanja ljudi sport zauzima najvažnije mesto.  

Kako će opstati „potrošačko društvo“ u vremenu kada ljudi ostaju bez posla?

– „Potrošačko društvo“ je završna faza u razvoju kapitalizma. Ono nema samo nehumanu, već i destruktivnu prirodu. Čovek više ne može da se bori samo za radno mesto, već za takav način proizvodnje koji neće uništiti prirodu i čoveka kao prirodno i ljudsko biće. Savremeni kapitalizam, koji je postao totalitarni poredak destrukcije, nameće radnim ljudima nove izazove. Ne radi se samo o borbi protiv eksploatacije i za sigurno radno mesto, već o borbi za opstanak života na Zemlji.

Da li je neonacizam dobio danas novu šansu?

– Fašizam je jedan od političkih pojavnih oblika kapitalizma. Tačnije, fašizam je stisnuta pesnica kapitalizma u krizi. Mi živimo danas u vremenu u kome dominira američki fašizam, ali je on pokriven Koka-Kola kulturom. Mi, zapravo, živimo u iluzornom svetu i nismo svesni da se čovečanstvo nalazi na brodu koji plovi ka bezdanu.

Hoće li kapitalizam opstati?

– Svaki dan života kapitalizma podrazumeva otvaranje nove rane na telu prirode i čoveka. Ostrvo na kojem čovečanstvo živi sve je manje, a čovek je sve bolesniji i sve usamljeniji… Savremeni kapitalizam stvara novi fašizam za koji je Hitlerov fašizam igra za malu decu. Za razliku od Hitlerovog fašizma koji je imao genocidnu prirodu i koji je nastojao da istrebi Slovene, Jevreje i Rome i osvoji „životni prostor“ (Lebensraum) za Nemce, savremeni fašizam, koji se pojavljuje u vidu američkog „novog svetskog poretka“, uništava ne samo narode, već i prirodu – istovremeno genetski modifikujući ljude. Čovečanstvo se danas nalazi pred najdramatičnijem izazovom: ili će kapitalizam uništiti život na Zemlji, ili će čovečanstvo uništiti kapitalizam. Revolucija nije više samo slobodarski izazov, već je postala osnovni egzistencijalni imperativ.

 

 

 

 

About bosanac1v

Humanist, publicist

Komentariši

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s