Poslednja noć Martina Lutera Kinga

 

http://www.impulsportal.net/index.php/kolumne/drustvo/2874-poslednja-noc-martina-lutera-kinga

.

Aprila 1968, nakon dugog putovanja punog aktivnosti i javnih obaveza, velečasni Martin Luter King bio je fizički i emocionalno iscrpljen. Turneja javnih nastupa se završila i on je nameravo da se vrati u Vašington kako bi se što pre odmorio. I da jeste, ostao bi živ. Ali to nije bila njegova sudbina.

15958378895 a30b939f63 omlk

Želeo je da ode u Vašington, ali prišla mu je grupa radnika koja je tražila njegovu podršku. Kao svetski poznata ličnost mogao je jednostavno da se izgovori tačkama dnevnog reda i da izbegne obavezu, ali King je bio čovek koji nikada nije odbijao one kojima je bio potreban. Odlučio je da im pomogne i ostane u Memfisu još jednu noć. To će mu biti poslednja. Imao je trideset devet godina.

Crnci, radnici Javnog komunalnog preduzeća „Gradska čistoća“ grada Memfisa, organizovali su protest, jer su njihove kolege belci primili platu za produžene radne sate, a oni nisu. To je bila zaista mala stvar, barem u poređenju sa onim čime se Martin Luter King, najmlađi dobitnik Nobelove nagrade za mir u istoriji i jedan od najpoznatijih ljudi na svetu, obično bavio. On je bio najvažniji svetski borac za građanska prava, on je razgovarao sa predsednicima i vladama, novine su stalno pisale o njemu. U ostatku sveta on je bio uzor, univerzalna ikona mira i borbe za ljudski napredak. Bio je vođa masa čiji je govor „Imam san“, održan pred stotinu hiljada ljudi, dirnuo celu planetu.

Pa ipak, uprkos savetu svoje najbliže okoline, odlučio je da podrži protest radnika „Gradske čistoće“ u Memfisu. Svako drugi bi odbio poziv, ne i on. Održao je govor pred nevelikom publikom sačinjenom od crnih štrajkača i nekih drugih podržavalaca protesta, još jedan od mnogih dokaza njegove govorničke briljantnosti. Prisutni su svaku reč dočekivali s entuzijazmom. Ipak je najveći živi borac za humanizam pristao da govori pred njima.

Ali raspoloženje Martina Lutera Kinga je bilo loše. Veoma loše. Ne samo zato što je bio strašno umoran, već zato što je godinama u samoći podnosio napetost za koju nikada nije bio pripremljen. Malo ljudi to zna, ali on je bio namučen čovek, neko za koga je javni život bio stalni izvor patnji i nelagodnosti. Pa ipak, nikada sebi nije dozvolio luksuz da se žali. Njegovo loše emocionalno stanje bilo je rezultat godina ucena i pretnji u tajnosti, o kojima nikada nije govorio ni pred ljudima ni pred novinarima, pa čak ni pred mnogim svojim bliskim saradnicima.

5332424980 3cf4159ee2 omlk

Niko nije očekivao da će te njegove reči, koje će biti poslednje izgovorene u javnosti, na kraju postati deo istorije. Nešto se dešavalo te noći dok je King držao govor. Nešto novo, nešto nepredvidivo i šokantno. Neobičan trenutak nadahnuća ili olakšanja naveo je čuvenog vođu da završi govor vrlo kratkim pasusom poteklim iz najveće dubine njegove duše. Bio je to jedan od najushićenijih, najpoznatijih i najdirivljijih momenata ikada zabeleženih. U ovom iznenadnom odstupu od njegovog uobičajnog načina govora, izrečenog čudnom napetošću, prvi put je spomenuo pretnje smrću koje je već dugo dobijao.

Dok je govorio o politici, o slobodi okupljanja i slobodi štampe, o pravima građana, ljudi nisu primetili ništa čudno i sa divljenjem su aplaudirali. Ali pred trenutnim čuđenjem svih, razotkrila se priča zagonetnih konotacija koji je nosila jezivu ispovest. Pogled mu se izmenio, lice mu je poprimilo čudan izraz, govorio je iskreno i bez ulepšavanja, čak je povremeno i drhtao: „Ne znam šta će se sada dogoditi, pred nama su teška vremena, ali to zaista nije ni važno“.

Isprva se činilo da i dalje govori o pokretu za građanska prava, ali ne. Ubrzo će postati jasno da govori o sebi: o sopstvenom životu i vlastitoj smrti. Nikada pre nije otvoreno govorio o mogućnosti svoje neizbežne smrti. To nije bilo planirano, ponela su ga osećanja. Ispoveda se narodu, što je potpuno neobično. Shvativši da se nešto dešava i prisutne su ponele emocionalnije reakcije.

Velečasni nastavlja svoj govor, ali sada više nije pred publikom radnika, sada je pred svojim parohijanima. I kaže: „Ne znam šta će se sada dogoditi, pred nama su teška vremena, ali to zaista nije ni važno. Zato što sam bio na vrhu planine. Kao i svako, želeo bih dugo da živim. Dugovečnost je važna, ali sada nisam zabrinut zbog toga. Samo želim da sprovedem Božju volju, a On je dozvolio da se popnem na vrh planine. Pogledao sam u daljinu i video sam obećanu zemlju. Možda neću uspeti da stignem tamo sa vama, ali želim da znate večeras da ćemo mi, kao narod, stići u obećanu zemlju. Dakle, večeras sam srećan. Nisam zabrinut ni zbog čega, ne plašim se nijednog čoveka, moje oči su videle slavu dolaska Gospoda“!

Završio je govor iznenada udaljivši se sa bine, govoreći nešto što mikrofoni više ne uspevaju da zabeleže. Nakon decenije neprestanog psihičkog mučenja koje je trpeo u tišini, konačno je ukazao na mogućnost ubistva u jednom od svojih čuvenih govora. To je bio trenutak za pamćenje. Posebno uzimajuću u obzir da će Martin Luter King provesti još samo nekoliko sati na ovom svetu: ubiće ga već sledećeg jutra.

Samo neko kao on mogao je da ima takav oproštaj. Iz nekog neobjašnjivog razloga izgovorio je te zadnje reči kao da je zaista znao da će biti poslednje i to ne poslednje reči jednog govora, već poslednje reči celog njegovog života. Neverovatna podudarnost između onoga što je izgovorio u Memfisu i mučeništva koje je gotovo odmah usledilo gotovo da je proročnička. Čak i kada bismo ovo pripisali pukoj slučajnosti, bilo bi teško ne naježiti se pri pomisli da je upravo dan uoči njegovog ubistva bio taj kada je ostavio zapisan sopstveni epitaf za buduća pokoljenja.

Ali odakle su poticala ta duboka osećanja, ta duboka patnja koja se pojavila u njegovom poslednjem govoru? Više od decenije ranije, kada je pokret za građanska prava tek bio u začetku, Martin Luter King još nije ušao u istoriju. Ovaj pokret je buknuo tek kada je Roza Parks, afroamerikanka iz Montgomerija u Alabami, odbila da svoje mesto u autobusu ustupi belcu, kao što su predviđali lokalni zakoni. Zbog svog ponašanja je uhapšena i utamničena. To nije bio prvi put da se nešto slično desilo, ali iz nekog razloga jeste bio prvi put da je incident ovakve vrste pokrenuo proteste širom zemlje.

64293124 7da262dfb9 orp

Jedan od razloga zbog kojih je pokret buknuo bilo je i učešće mladog i anonimnog, protestantskog sveštenika po imenu Martin Luter King. Onda gotovo da niko nije čuo za njega, kao ni za njegovo učešće, u tada još maloj kampanji za ravnopravnost svih građana. U znak protesta protiv hapšenja Roze Parks, King je vodio bojkot protiv transportnog preduzeća grada, a kada je stvar dobila nacionalni značaj postalo je jasno da je ovaj sveštenik predodređen da postane predvodnik masa. Bilo je nečeg urođenog u njemu, neki posebni kvalitet koji je privlačio ljude, nešto tajanstveno što je sezalo dalje od obične političke figure. Posedovao je harizmu i, pre svega, govorničko umeće koje je bilo na visini bilo koje druge istorijske ličnosti.

„Vratite se u Misisipi, vratite se u Alabamu, vratite se u Džordžiju, vratite se u Južnu Karolinu, vratite se u straćare i geta naših gradova na severu, znajući da, nekako, ova situacija može da se promeni. Ne dopustite da padnemo u dolinu očajanja. Kažem vam, prijatelji moji, da iako se suočavamo sa poteškoćama današnjice i sutrašnjice, ja i dalje imam san. To je san duboko ukorenjen u američkom snu. Imam san da će se jednog dana ova nacija izdići i živeti u skladu sa pravim značenjem svoje vere: ‘Za nas su ove istine same po sebi očigledne: svi ljudi su stvoreni jednaki’. Imam san da će jednog dana, na crvenim brdima Džordžije, sinovi nekadašnjih robova i sinovi nekadašnjih robovlasnika moći zajedno da sede za bratskim stolom. Imam san da će se jednog dana čak i država Misisipi, država gušena žarom ugnjetavanja, pretvoriti u oazu slobode i pravde. Imam san da će moje četvoro male dece jednoga dana živeti u zemlji gde niko o njima neće suditi po boji njihove kože, već po prirodi njihovog karaktera. Danas imam jedan san“.

Neko sa ovakvom govorničkom sposobnošću je očigledno bio prirodno predodređen za predvodnika tog pokreta, predodređen da postane važna ličnost koja će promeniti zemlju. Pored ovih kvaliteta vođe, nije bilo baš sasvim slučajno što je baš on bio čvorište novih društvenih tokova. King je bio veoma dobro upoznat sa istorijom mirnih protestnih pokreta. Bio je pod velikim utiskom Mahatma Gandija, čiju biografiju i ideologiju je temeljno izučio. Divio se načinu na koji je Gandi doprineo nezavisnosti Indije svojim taktikama „nenasilja” i „pasivnog otpora”. Propovedniku kao što je bio King, Gandijev aktivni pacifizam savršeno se slagao sa hrišćanskom porukom da treba okrenuti drugi obraz i voleti svog neprijatelja. Tako je pacifizam postao njegov glavni princip i uvek je odbijao da učestvuje u necivilizovanim protestima i pokretima. Njegova poruka bila je bratstvo.

Nije propovedao osvetu severnoameričkih crnaca protiv svojih belih sunarodnika. Njegov cilj bio je zajednički život pod jednakim uslovima. Ova poruka je pogodila crnce koji su većinom bili hrišćani. Iako je postojalo nekoliko grupa koje su se zalagale za separatizam crnaca, kao Islamska nacija, pa čak i za mogućnost nasilne osvete, kao Crni panteri, za Martina Lutera Kinga jedini mogući put bio je put sloge i razumevanja. To je bio put koji je većina Afroamerikanaca želela da sledi.

On je predstavljao vrednosti i stavove koji su bili vodič i izvor ponosa crne populacije. Rušio je rasističke stereotipe svog vremena zbog čega je bio poštovan, pa i zbog svoje inteligencije, svog odličnog obrazovanja i uvek besprekorne slike o sebi. Veličina njegove misli i način na koji ju je izražavao uskoro je postala poznata ostatku sveta. Vrlo brzo je osvojio stranu štampu i zadobio poštovanje mnogih ljudi van granica Sjedinjenih Američkih Država. Nobelovu nagradu za mir dobio je kada je imao samo trideset pet godina. Do tada je njegov međunarodni ugled već bio ogroman.

Ali te noći kada je držao govor pred radnicima „Gradske čistoće“ grada Memfisa, te noći koja je prethodila njegovoj smrti, bio je iscrpljen i ogorčen čovek. Deset godina ranije postao je javni predvodnik pacifističke revolucije, ali njegovi urođeni kvaliteti vođe uvukli su ga u vrtlog koji ga je načinio vrlo nesrećnim pojedincem. Nije živeo onako kako je želeo da živi. Pomirio se s tim da mora da odigra važnu ulogu od koje nije mogao da odustane, jer su njegova braća po rasi kroz njega videla svoju budućnost.

Njegove najbliže kolege u pokretu za građanska prava kasnije su tvrdile da se nije smejao godinama. Uvek je bio ozbiljan, uznemiren, sa izrazom duboke patnje na licu. Nešto veoma mračno krilo se iza tolikih javnih priznanja i međunarodne slave. Nešto što ga je mučilo. Zbog svoje javne uloge morao je da plati cenu za koju nikada nije bio pripremljen. Pa, ipak, nikad se nije predao, iako je, kako je priznao svojim najbližima, svakodnevno maštao da napusti javnu borbu i da se vrati svojoj porodici, u svoju lokalnu crkvu i da u njoj radi kao obični propovednik. Maštao je o mirnom i anonimnom životu. Nije sebe smatrao herojem, a to je upravo ono što njegovoj ličnosti daje posebnu herojsku auru. On nije posedovao nikakvo asketsko stanje Gandija, na primer, i to što je postao veliki vođa donelo mu je stalno psihološko mučenje. Gandija smo često videli kako se smeje, Martina Lutera Kinga – ne.

Mnogo toga ga je mučilo. Neprestane pretnje smrću, na primer. Užasavala ga je pomisao na smrt, štaviše, to što je u bilo kom trenutku neko mogao da ga napadne i ubije budilo je paniku u njemu. Prilikom svakog svog javnog nastupa strahovao je znajući da bilo ko, bilo kad, može da mu okonča život. Stalno je dobijao upozorenja, poštom, preko telefona i slično, ali nikada nije uspeo da se navikne na njih. Nije zbog toga, međutim, odustao od svoje stalne javne aktivnosti. Zbog ovoga mu treba odati još veće priznanje, uzimajući u obzir koliko je zbog toga patio, i koliko se takva situacija stalnog rizika kosila sa njegovim karakterom.

Nisu svi njegovi neprijatelji to bili zbog rasnih razloga, kao što bi se moglo pretpostaviti. Nije zalazio u pitanja čiste politike kako bi izbegao zagađenje svoje kampanje za građanska prava, ali je, logično, imao svoja ubeđenja. Iako je osuđivao materijalizam komunizma i odbacivanje religije, za šta se zalagao istorijski materijalizam Karla Marksa, dobro je poznavao njegov rad. Privlačila su ga pojedina marksistička razmišljanja.

King nije bio subverzivni levičar, ali je kritikovao kapitalizam i činilo se da je lično naginjao nekoj vrsti evropske socijaldemokratije, previše napredne za svoju zemlju. Neke policijske i sudske vlasti potajno su bile zabrinute zbog mogućnosti da bi Martin Luter King mogao biti komunista na tajnom zadatku koji ima skrivene motive iza svojih javnih kampanja. Tih antisovjetskih godina paranoje, sve što se razlikovalo od običnog bilo je „sumnjivo“, a King je bio sve, samo ne „običan“. Najveći antikomunisti nisu oklevali da ga prate.

2016 01 18 1453130532 1976774 Martin Luther Kingsp

Pre svih, direktor FBI-ja, Džon Edgar Huver, koji je bio ubeđen da je King okružen crvenim agentima kojima upravljaju boljševici da bi svojom porukom poremetili američko društvo. To, naravno, nije bila istina. Navodno je samo jedan Kingov pomoćnik godinama ranije gajio simpatije prema komunizmu, ali Huver je bio jedan od onih paranoičnih antikomunista i hteo je da preduzme mere povodom svojih sumnji. Ilegalnim nadzorom, čije otkriće je izazvalo skandal nakon Kingove smrti, špijunirane su Kingove privatne prepiske i telefonski pozivi u potrazi za vezom sa levičarima.

Ovakva povezanost nikad nije pronađena. King je bio ono što je tvrdio da jeste: borac za građanska prava nezaprljane političke neutralnosti., ali FBI je otkrio još nešto – nešto što će iskoristiti da ga muče do samog dana kada je ubijen. Mučeništvo Martina Lutera Kinga ne bi bilo potpuno bez igre ucena i pritisaka. Bila je to jedna od najprljavijih igara u istoriji Amerike. FBI se pridružio njegovim neprijateljima podvrgnuvši ga tajnom progonu koji je morao da trpi u samoći i tišini preplavljen krivicom i srceparajućom mogućnošću da bi njegove ljudske slabosti mogle da utiču na budućnost miliona Afroamerikanaca koji su polagali nade u njega. To je bila obeshrabrujuća i, verovatno, najtužnija priča o špijunima XX veka. Ako je namera Martina Lutera Kinga bila da sledi Isusove korake, mada uprkos sopstvenoj volji, uspeo je. Nesrazmerno je platio za sopstvene i tuđe grehe. Odrekao se mirnog i srećnog života zbog ideala.

Izvor: Jot Down

Prevela: Marina Micić/iserbia

Advertisements

Komentariši

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s