Ivan Lončar

Mudrost se patnjom stiče.

Esej o Milošu N. Đuriću – Profesoru

http://filozofskimagazin.net/mudrost-se-patnjom-stice-milos-n-duric/

Prevodeći i tumačeći starogrčke mitove, i sam je za života postao svojevrstan mit. Ispisao je hiljade stranica o antičkoj filosofiji, umetnosti i etici, ali je najviše poštovao tri ličnosti koje nisu napisale ni jedno jedino slovo

Neobično i značajno pismo stiglo je u januaru 1922. godine iz Njujorka u Beograd:

Poštovani Gospodine,

Pročitao sam Vašu raspravu Filosofija panhumanizma i radosno Vam priznajem da sam bio očaran Vašim filozofskim mislima i Vašim pesničkim rečima kojima ste izrazili Vaše vrlo lepe misli. Ja nisam filozof od struke, nego sam fizičar i matematičar, ali kao svaki čovek koji se bavi ispitivanjem prirodnih pojava ja se pokatkad upuštam i u čisto filozofsku analizu sveta. Ta me je analiza dovela do zaključaka koji su umnogome slični Vašoj filozofiji. Ali priznajem da ih ja ne bih mogao obući u onako lepo odelo kao što ste Vi učinili, jer Vi niste samo filozof nego i pesnik. Vi se pozivate ne samo na um nego i na srce. Ja Vas uveravam da je taj Vaš dični poziv našao najoduševljenijeg odjeka u mome srcu i u mojoj duši…

Pismo je upućeno Milošu N. Đuriću, tridesetogodišnjem profesoru filosofije i klasične filologije u zemunskoj Realnoj gimnaziji, a napisao ga je Mihailo Pupin, slavni naučnik i profesor teorijske fizike na Kolumbija univerzitetu unjujorku. Sledeće, 1923. godine, kad Đurić postaje profesor Druge muške gimnazije u Beogradu, u Njujorku izlazi Pupinova autobiografija Od pašnjaka do naučenjaka. Jedan primerak, s posvetom, šezdesetpetogodišnji Pupin šalje Đuriću, koji u to vreme uveliko objavljuje naučne radove, najčešće u Srpskom književnom glasniku. Uz mnoštvo uzvišenih vrlina, zbog kojih je decenijama izuzetno cenjen, profesor Đurić bio je i veoma skroman čovek: nikada nije spominjao svoju prepisku ni sa Pupinom ni sa raznim značajnim intelektualcima širom sveta. Pupinovo pismo pronađeno je u Profesorovoj obimnoj zaostavštini, koja je takođe dokaz injegovog velikog dela i nesvakidašnje ličnosti.

Sofia protiv mrakoljublja

Ne, nije greška: reč Profesor sasvim je opravdano napisana velikim slovom. Od toliko veoma uglednih profesora Beogradskog univerziteta, samo je Miloš N. Đurić za žitelje Beograda bio jednostavno Profesor, godinama jedna od živih znamenitosti grada. U tom obraćanju i tituli sadržano je iskreno poštovanje prema njegovom znanju, čovečnosti i hrabrosti, čak i onih koji nikada nisu kročili na Filosofski fakultet i slušali njegova poznata predavanja. Za studente je bio i ostao čika Miša, očinski blizak i plemenit, pravičan i omiljen, po mnogome jedinstven um u srpskoj misli, kulturi i duhu. Profesor Đurić, jedan od najvećih helenista sveta, najpoznatiji je kao vrstan prevodilac starogrčkih epova Ilijada” i Odiseja”, kao čovek koji je svom narodu darovao nikog drugog do – Homera. Zato je zanjega rečeno: “Da nije uradio ništa više sem ta dva grandiozna prevoda, i to bi bilo sasvim dovoljno da ga slavimo”. Često se kaže da je on sam više preveo i napisao nego što su mnogi pročitali. Govorio je da “sreća nije postignuće cilja, već putovanje ka cilju” i da “prava sreća može biti samo vlastiti rad”. Sledeći ove misli, profesor Đurić je za 55 godina objavljivanja ostavio iza sebe 32 knjige prevoda najznačajnijih dela antičkih i drugih pisaca, filosofa, naučnika. Prevodio je sa grčkog, latinskog, engleskog, nemačkog i ruskog jezika. Bez njegovog prevodilačkog podviga naši ljubitelji književnosti verovatno ne bi čitali ono čime su čovečanstvo obogatili Eshil, Sofokle, Euripid, Aristofan, Platon, Aristotel, Ksenofont, Arijan, Epikur, Longo, Lukijan, Seneka, Plutarh, Tukidid, Herodot… Toliko je srastao s drevnim vremenima antike i toliko je upio u sebe duh junaka s kojima je decenijama živeo, da je i sam postao kao oni”, rekla je za Miloša N. Đurića Isidora Sekulić.

Profesor Đurić se uvek zalagao da se piše i izgovara filosofija, a ne filozofija, kako je kod nas uobičajeno, jer ta složenica potiče od dve grčke reči: fileo – volim i sofia – mudrost.

Zofia znači mrak, blato. Dakle, tvrdio je Profesor, pojam sa “z” ne označava ljubav prema mudrosti već prema mraku, ili, kako je on u šali govorio, to je mrakoljublje! Najzad, njegovi i delo i život mogu da se shvate kao dubokosmisleno i opšteljudsko ne mrakoljublje. Uvažavajući ovo nastojanje, a njemu u spomen, u tekstu je pisano filosofija i filosofski.

Napominjući uvek da je “čovek čoveku svetinja” i da je “čovek u srcu isti kao pre 5000 godina”, zalagao se za “svetsku kulturu koja povezuje ceo globus”. Bavio se filosofijom, istorijom i kulturom ne samo balkanskih i evropskih, već i dalekih naroda, najviše Indije i Kine. O njima piše još tridesetih godina 20. veka, kad sa engleskog jezika prevodi “Nacionalizam” slavnog Rabindranata Tagore i obimnu raspravu “Um caruje” Vila Djuranta. Sa nemačkog prevodi, stvarajući pri tom za naš jezik i nauku novu, stručnu terminologiju, “Psihološke tipove” Karla Gustava Junga i “Poznavanje čoveka” Alfreda Adlera, epohalna dela iz psihologije i psihoanalize. Ova oblast samo je na prvi pogled daleko od antičkih mitova i filosofije. Upravo to veliko znanje iz psihoanalize profesor Đurić primenjuje pri tumačenju antičkog čoveka, pa su i zbog toganjegovi radovi o ovoj tematici tako upečatljivi, živopisni i jasni. Voleo je i sa ruskog jezika prevodio Maksima Gorkog. Kao žestok borac za čistotu jezika, studentima i prevodiocima je često ponavljao sopstveno jezičko stanovište: “Idite uvek na kladenac!”.

Mišo, siđi sa Olimpa!

Gotovo ceo život, nepunih sedam decenija, proveo je u učionici: u nju je ušao kao sedmogodišnji dečak, a napustio je kao legendarni sedamdesetpetogodišnji akademik, humanista i prosvetitelj. Retki su stvaraoci koji su uspeli da svoja filosofska, umetnička i etička načela i rada i života sjedine u skladnu opšteljudsku i neprolaznu celinu kao što je to učinio profesor Đurić. Celokupno njegovo delo sazdano je na dubokom uverenju da su za čoveka najvažniji humanost, sloboda i etika, i on od tog nikada nije odstupio, čak ni kad je doživljavao lične tragedije, poniženja i nepravde. I to je sigurno uticalo da sećanje na snažnu ličnost Miloša N. Đurića bude u njegovom narodu tako živo i postojano. A njegova čudesna predanost zovu i poruci drevnih mitova javila se u ranom detinjstvu, daleko od Olimpa i grčkih ostrva, inju će za sav život poneti doslovno sa praga rodne kuće. U njoj je Miloš, rođen 14. januara 1892. godine, bio prvo od desetoro dece Nikole i Teofanije Teje Đurić. Nikola Đurić tada je službovao u selu Benkovac kod Slavonske Požege. Iako provincijski učitelj, bio je veoma obrazovan. Pisao je priče sa decu, pripovetke i pozorišne komade, uređivao popularne časopise i prevodio s engleskog i grčkog, između ostalog i Euripida.

Vraćajući se u te davne dane, njegov sin Miloš kazivao je: “Narodne pesme su bile prve knjige koje mi je otac, učitelj, stavio u ruke. Svih tih devet knjiga znao sam napamet. Kad god sam zaželeo da osetim svu lepotu i dubinu narodnog govora, vraćao sam se Višnjiću, našem Homeru. U dvorištu smo imali pozorište u kome smo igrali i jednu moju dramu koju sam napisao kao gimnazijalac. I profesori su mi bili dobri, naročito za grčki i latinski jezik. Već u šestom razredu prevodio sam Eshilovog “Prometeja”. Nikad nisam falio iz škole, čak ni bolestan. Na univerzitetu sam najviše vremena provodio u bibliotekama. Kad je dolazio “Srpski književni glasnik” – to nam je bio praznik”.

Mnogo godina kasnije, kad se profesor Đurić pridružio svojim epskim junacima,njegova sestra Milica se sećala: “Bio je najstariji i, kako smo rano ostali bez majke, Miša se trudio da nas, preostalu decu, zaštiti, potpomogne. Još odmalena udubljivao se u gomile knjiga i mi ukućani smo ga zvali Filosof. Kada sam htela da mu kažem nešto važno, upozoravala sam ga: “Mišo, molim te, siđi sa Olimpa!”.

Porodica Đurić se zbog Nikoline službe često seli i Miloš se školuje u Slavonskom Brodu, Požegi i Zagrebu gde u klasičnoj gimnaziji polaže ispit zrelosti 1911. godine. Filosofiju i klasičnu filologiju studira u Zagrebu i na Filosofskom fakultetu u Beogradu. Tu je i diplomirao 1920. godine. Dve godine potom polaže profesorski ispit, a doktorsku tezu “Problemi filosofije kulture” brani Zagrebu 1929. godine. Poluvekovni i plodonosan rad profesora, koji je obeležio ne samonjegov život već oplemenio i brojne naraštajenjegovih đaka i studenata, počinje još pre diplomiranja, 1916. godine, u sremskomitrovačkoj Realnoj gimnaziji.

Mladalačko pisanje ljubavnih soneta zamenjuje potpuna posvećenost proučavanju narodne poezije, filosofiji, istoriji i prevođenju antičke književnosti. Još 1925. godine priređuje četrnaest tomova srpskih narodnih pesama i dva toma pripovedaka. “Jedan od prvih mojih prevoda bio je Sofoklova “Antigona”, objavljen 1922. godine”, sećao se profesor Đurić. “Taj prevod, međutim, završio sam još 1914. godine, kad sam imao 22 godine, i predao ga Jovanu Skerliću da ga objavi u “Srpskom književnom glasniku”. Skerlić je to i nameravao, ali je sve prekinuo rat”. Ipak, godinu dana ranije uspeva da ostvari dečačku želju: putuje u Grčku. Idući tragom mitoloških ličnosti i događaja, stiže i do svete gore Helikona gde se nalazi izvor Hipokrena sa kojeg su, radi nadahnuća, pili pesnici drevne Helade. I uvek je govorio da je bio potresen saznanjem da pije vodu s vrela na koji su dolazili najslavniji grčki pesnici.

Kad je Sunce najlepše?

Đaci ili studenti profesora bili su mnogi naši poznati pisci, naučnici, prevodioci, glumci…

Svako od njih mogao je i može da ispriča o njemu bar nekoliko anegdota koje takođe oslikavaju naučnu, prosvetiteljsku i ljudsku pojavu Miloša N. Đurića. Ali, pri tome se neretko čuje i napomena da te brojne Profesorove dosetke, ma kako oštroumne, odvažne i duhovite, često zasenjuju njegovo ogromno delo. U raznim teškim okolnostima prizivan je pitanjem: “Šta bi sad rekao Profesor?”
A on se još pamti kako s nerazdvojnom starinskom tašnom, kišobranom i šeširom žuri od stana u Ulici Stevana Sremca ka Filosofskom fakultetu u Kapetan-Mišinom zdanju. Koračao je uvek brzo, iako je pri tom prepoznatljivo vukao noge – doživotna posledica smrzavanja u studeni banjičkog logora… Međutim, to njegovom neumornom duhu nije smetalo da sa svojim studentima pešači na čuvenim izletima po Avali i Stražilovu, tim sokratovskim časovima znanja i mudrosti u prirodi. Tada bi Profesor lično za sve donosio dve velike kutije sendviča i kolača. Sledili bi sati njegovog nadahnutog kazivanja o muzama i bogovima, etici, vinu i mitološkim lepoticama. Na poluglasnu primedbu jednog studenta da lepa Helena, zbog koje je izbio trojanski rat, i nije bila baš tako mlada, profesor Đurić je odmah upitao:
– A kad je Sunce najlepše?
– Naravno, na zalasku – odgovorio je student.
– Dakle? – vragolasto se nasmešio Profesor. – Moj mladiću, nisu o njenom savršenom liku i obličju govorili oduševljeno samo momci kao ti, već i stariji ljudi. A kad starci kazuju o lepoti – to je nešto!
(Član žirija na zvaničnom izboru za najlepšu devojku 1961. godine bio je i akademik Miloš N. Đurić.)

Ne zaostajući za studentima, sedamdesetčetvorogodišnji Profesor se 1964. godine uspinje na vrh Lovćena, Njegošu u pohode. Pamte se njegova predavanja iz istorije filosofije, helenske književnosti i pogotovo etike, filosofske discipline koja izučava moral i pojmove dobrog i ispravnog. Nezaboravni su i časovi o demokratiji u drevnoj Heladi, ali i o demokratiji uopšte: onjoj je, tajno i po cenu života, govorio svojim sapatnicima i u logoru na Banjici. (njegova glasna i smela razmišljanja pred studentima o značaju i značenju demokratije često se nisu dopadala onima koji su onjoj odlučivali.)

Ipak, on je u učionicu ulazio s prikrivenim osmehom plavih očiju i sedao na stolicu ispred studenata – nikad za katedru. Sve je znao poimence, pratio šta studenti pišu i objavljuju, zaustavljao iznenada na ulici, davao primedbe, pohvale, uputstva. “Idi za svojom iskrom i nećeš pogrešiti”, savetovao je. “I ne zaboravi: mudrost se patnjom stiče”. Uvek “u potrazi za dobrim ljudima”, blag, nezlobiv i dobronameran, žestio bi se i zevsovski grmeo na glupost, lenjost i neznanje: smatrao je krajnjim nevaspitanjem ako bi se student pojavio na ispitu nespreman. Nekima je bio i najpoštovanija zvanica na svadbi, održavši tada svečanu zdravicu na – latinskom! Predavao je i na nekadašnjoj Pozorišnoj akademiji. Posle govora o starogrčkim tragedijama, zamolio bi buduće glumce da mu nešto odrecituju. Oni su, međutim, znali za njegovu “slabost”: umesto potresnih stihova Eshila ili Sofokla, kazivali su Profesoru omiljene stihove Laze Kostića:

“Snove snivam, snujem snove,
snujem snove biserove,
u snu živim, u snu dišem,
al’ ne mogu sitne snove,
ne mogu ih da napišem”.

Ovako bi ga raznežili i kad je bio ljutit. A takav je znao da bude upravo zbog pozorišne umetnosti, koju je veoma voleo.

Posveta na tragedijama

U leto 1941. godine vlast u okupiranom Beogradu traži od uglednih intelektualaca da potpišu zloglasni “Apel srpskom narodu” kojim se strogo zahteva “red i poslušnost”. Kad je u svečanoj sali Rektorata prozvan da i on stavi svoj potpis, profesor Đurić je ustao i mirno krenuo ka izlazu.
– Stani, Miloše, hoćeš li da ti skinu glavu? – pokušao je šapatom da ga zadrži poznati kompozitor, dirigent i profesor Muzičke akademije.
– Lako je tebi, moj kolega, ti svojim studentima predaješ u diple svirati, a ja mojim predajem etiku! – čuo se glasan odgovor.

Po povratku kući, sedamdesetpetogodišnji otac Nikola rekao mu je da je znao da će postupiti baš tako. Tada su se videli poslednji put. Miloš je uhapšen i sproveden u logor na Banjici. Uslediće meseci užasa, kad brine da li će njegov sin Rastko, gimnazijalac, pravilno razumeti zbog čega je njegov otac u tamnici.

Tu, okružen smrću i jezivim patnjama nevinih, počinje da na prokrijumčarenim komadićima hartije krišom piše znamenitu “Istoriju helenske književnosti”, svoje životno delo, koje u konačnom obliku iznosi 800 strana! O boravku u logoru govorio je retko i nerado. Samo mu se često vraćao prizor kako ujutro broji kapute onih koji su te noći bespovratno odvedeni.

U jesen 1944. godine mobilisan je i osamnaestogodišnji Rastko M. Đurić i upućen na sremski front. Miloš prodaje klavir da bi golobradom sinu kupio cipele “gojzerice” i toplu odeću. Strašne bitke traju celu zimu i proleće, isto toliko i besana strepnja u domu Đurićevih. Samo četiri dana pre konačnog proboja fronta i mesec dana pre dana pobede, najmlađeg Đurića zanavek prekriva granatama razrovana tamna sremska zemlja. Očajni otac danima po doskorašnjem bojištu uzalud traži njegov grob… Tri godine kasnije objavljene su “Odabrane tragedije” Eshila, Sofokla i Euripida sa posvetom: “Seni svoga jedinca Rastka M. Đurića, svršenog maturanta, koji u odbrani otadžbine junački pogibe 8. IV 1945. god. posvećuje svoje prevode Miloš N. Đurić”.

Svakog dana ustajao je u pet i radio već od šest časova. Utorkom i petkom, uveče, odlazio je u kafanu ,,Vidin-kapija” i sastajao se sa prijateljima. Obraćanje znatiželjnim slušaocima često je ovako počinjao: “Tri ličnosti iz svetske istorije nikad ništa nisu napisale, a one su ipak stožer svega. To su Sokrat, Buda i Isus”. Njegovo ime nosi jedna ulica u Beogradu na Karaburmi, a bronzani lik, rad vajara Miodraga Živkovića, nalazi se na Kalemegdanu, među drugim velikanima srpske istorije i kulture. U decembru svake godine dodeljuje se za najuspeliji književni prevod nagrada “Miloš. N. Đurić”.

Na Profesorovom stolu ostalo je poslednje delo sa naslovom “Da li je Afrodita Miloska lepa i kad je niko ne gleda?”

_________________

Ivan Lončar, Politikin zabavnik, 2008.

 

Advertisements

Komentariši

Please log in using one of these methods to post your comment:

WordPress.com logo

You are commenting using your WordPress.com account. Odjava / Promijeni )

Twitter slika

You are commenting using your Twitter account. Odjava / Promijeni )

Facebook fotografija

You are commenting using your Facebook account. Odjava / Promijeni )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Odjava / Promijeni )

Povezivanje na %s